Колико се може закључити из до сада доступних докумената, насељено место Уб није имало цркву, све до момента, када је, додуше, незванично и без икаквог државног декрета, постало варошица. Никада није прецизно утврђено када се то десило, али се сматра да је Уб постао или почео да постаје варошицом, када је успостављен као нека врста административног центра и средишта тамнавске области. Подсећања ради, Прота Матеја Ненадовић, у својим "Мемоарима", настајалим током прве половине XIX века, назива Уб варошицом и пише: "Варошицу Уб подигли су за време Турака у XVIII веку..."

О првој цркви у Убу скоро да нема никаквих података. У "Летопису цркве на Убу" који је започео прота Љубомир Костић, пише следеће: "Стара црква на Убу била је свакојако једна од најстаријих у округу ваљевском. Она је, по причању старих људи, који су још пре једне деценије помрли, била дрвена и трошна црквица и шиндром покривена." Овом приликом, ради лакшег сналажења у хронологији, треба напоменути да је прота Љ. Костић водио "Летопис на Убу" двадесетих година прошлог тј. XX, века.

Нема никаквог значајнијег путоказа који би указао кад је прва убска црква подигнута, нити ко ју је подигао. Ипак, неки споменици у црквеној порти и записи на богослужбеним књигама из Русије, потврђују тезу о постојању цркве плетаре, у Убу у XVIII и почетком XIX века, дакле, пре и за време Првог српског устанка.

У прилог овој тези, прота Љубомир Костић у свом "Летопису" износи чињеницу да је на једном октоиху јасно записано да је приложен убској цркви 12. марта 1812. године од "рабе божје христијанке Синђе из села Брезовице, која откупи сију књигу у спомен својему обручнику Милисаву." Прота даље пише да је на плочи на гробу свештеника Милије Павловића, који се налази с јужне стране, уза саму, до скора постојећу, убску цркву уклесано: "Под овим ладним каменом почивају кости свјашчено јереја Милије Павловића, пароха паљуског и житеља убског. Послужи храм овај 25 година и престави се у 46. години живота, 5. марта 1847. љета."

Дакле, ако је свештеник служио овај храм у Убу, где је и сахрањен, онда је тај храм сигурно постојао. Из напред наведеног могу се извучи следећи закључци: да је убска црква била једна од старијих, бар у Тамнави, и да су јој у нурију (парохију) припадала села Паљуси (Паљуви) и евентуално Брезовица. Оба ова села касније ће ући у састав других парохија у околини Уба. Ово је по мишљењу др. Тихомира Ђорђевића, друга црква у Убу која је мирска и грађена је 1822. године "обштественим" трошком.

Значајно сведочанство о убској цркви оставио је Јоаким Вујић, Србин из Угарске, "отац српског позоришта", који је 1826. године, по налогу кнеза Милоша Обреновића, кренуо на путовање по Србији, с циљем да разгледа и опише све "древности и реткости" у Србији. Након овог путовања, у Будиму је 1828. године издао свој знаменити путопис "Путешествије по Сербији".

Од очекиваних "древности и реткости", у Убу је наишао на цркву и школу, о којима овако пише: " Церква у овој вароши јест нова и велика, коју је опшчество зидало, а храм је Вознесеније Христово. У предверију от западне стране над женским вратма горе изображено јест Вознесеније Христово, и под овим изображенијем доле над врати стоји следујшчи натпис: (у натпису се каже да је храм довршен 1822. године, 15. августа). Церква унутри прилично снабдена јест с потребними вешчами, само што јоште нужни књига нема. Близу церкве јест и једна школа с 15 ученика и једним учитељем."

Потврду Вујићевог записа скоро истовремено налазимо код Георгија Магарашевића, који је предвече, 26. августа 1827. године, стигао у Уб. Одавде, он пише свом пријатељу, Ружићу: "Пре дакле нег'сунце огране, крене се из Уба, места као што сам ти писао, повелико, прилично уређено и црквом својом одличном."

Оба путописца се, као што из наведеног можемо закључити, слажу у томе да је 1826, односно 1827. године, постојала велика, нова убска црква, добро снабдевена, грађена сигурно од чврстог материјала. Иако Јован Гавриловић у свом делу "Речник географско-статистични Србије", из 1846. године, констатује да насељено место има цркву, летописац каже да је "црква убска подигнута 1865. године, а освећена тек у августу 1912. године."

На основу шематизма шабачко-ваљевске епархије и својих проучавања, савремени црквени историчар, прота Марко Павловић из Шапца, такође узима 1865. годину као годину изградње ове, како он каже, треће по реду цркве у Убу. Прота Слободан Костић у свом, за нас значајном делу, "Српска црква у округу ваљевском за време окупације 1915-1918. године", које је издато у Темишвару, 1924. године, у одредници о Убу, наводи: " Црква је саграђена од тврдог материјала 1865. године. Стила је готског с торњем. Има потпун иконостас. Зграда је трошна. Има потребне утвари. Порта није ограђена. Црква има једну парохију којој припадају села: Уб, Совљак, Гуњевац, Мургаш, Трњаци с 2883 душе. Одсутно је 494 душе. Храм је цркве: Свето Вазнесење Господње. Политичка општина и среска власт је на Убу."

Дакле, после свега што је речено, можемо поставити питање, која је то била нова црква из 1822. године, а која је она, такође нова, четири деценије касније, из 1865. године. Да ли је можда у питању једна те иста црква или је порушена она из 1822. године и подигнута друга из неких, нама непознатих, разлога? Тешко је поуздано било шта тврдити, јер су оба питања веома сложена, са пуно непознаница.

Можда ће нова открића послужити истраживачима да дају прецизан одговор. Наиме, приликом копања темеља за садашњу нову цркву у Убу, која се гради од 1998. године, у српско-византијском стилу, пронађена су два већа камена стуба вероватно са иконостаса претходне цркве, делимично омалтерисана и декорисана цветним пејзажима. По њима би се дало закључити да потичу са грађевине у српско-византијском стилу. Ови стубови су смештени у пластичне вреће и брижљиво се чувају у просторијама убске цркве. Једног дана, кад за то дође време и стекну се потребни услови, црквена оштина ће их ставити на располагање стручњацима и истраживачима. Неколико месеци пре, у темељима старе цркве, пронађена је сребрна кутија, са истина, доста оштећеном повељом о градњи храма. И ово ће бити презентовано јавности, када о томе стручни, компетентни, људи буду рекли своју реч.

Сматрамо, ипак, да се на основу свега изложеног, посебно на основу најновијих открића као опипљивих доказа, сада може прецизније тврдити, да су у периоду од 1822. до 1865. године, у Убу постојала два храма. Зашто је први уступио место другом, за релативно кратко време, до сада није познато.

Ми ћемо се сада вратити на дојучерашњу стару цркву, подигнуту 1865. године. Она се налазила у некадашњем горњем делу убске чаршије, на истом месту где се налазила претходна црква, о којој смо говорили, и где ће се налазити и потоња, нова црква, чија градња је започета крајем XX века, а о којој ћемо тек говорити.

Та стара чаршија захватала је садашњу улицу Краља Петра Првог Ослободиоца која се пружа ка центру града и део улице Југословенске Народне Армије која води ка брду, Вучијаку. Простирала се на мање од километра дужине, нешто изнад цркве, па све до ћуприје на Убачи, практично на путу Ваљево- Обреновац. Црквена порта била је одвојена од улице малим, сувим потоком, бујичњаком, под самим Вучијаком. Налазила се у катастарској општини Трњаци, и по старом и по новом премеру. Црква је била у барокном стилу, са торњем. Грађена је од тврдог материјала какав је коришћен у то доба. Темељи цркве били су од ломљеног камена у кречу, а зидови од печене земљане опеке, која, показаће се касније, није била нарочитог квалитета. Била је покривена ситним, од земље печеним црепом, такозваним бибером. Врх торња, вероватно доста касније, био је обложен поцинкованим лимом, са лепо урађеним, металним крстом на врху. Са предње стране налазила су се два, а на олтарском делу, још један омањи метални крст. Дуго времена била је споља окречена белом бојом, а од осамдесетих година XX века стубови су били оивичени розе бојом.

На унутрашњим зидовима, у самој цркви није било никаквих фресака, осим неких декорација у више боја. Иконостас је био барокни, а иконе на њему, радио је познати представник класицизма код нас, руски ђак, Лазар Крџалић, о коме ће бити више речи у поглављу посвећеном фрескопису и фрескописцима. Прота Слободан Костић овако описује иконостас убске цркве: " Иконостас је био барокни, а иконе на њему радио је чувени представник српског класицизма, Лазар Крџалић. Урађене са доста уметничког дара, складних и хармоничних боја, остављале су пријатан утисак на посетиоца." Сада су демонтиране и постављене на нови иконостас цркве-брвнаре, саграђене 1999. године за време НАТО бомбардовања Србије.

Врата су била троја, дрвена, храстова. Реконструкцију иконостаса и стасидија радио је обрад Париповић уз припомоћ Које Ђунисијевића, 1933. године. Средства за реконструкцију и израду целокупног ентеријера, обезбедиле су између два рата убске занатлије. Црква је била патосана мермерним плочама, које су због оштећења замењене осамдесетих година прошлог века.

У порти се до 1970. године, налазила и стара парохијска зграда, звана "ћелија", подигнута 1921. године. Ова црква, иако није најуспешнији представник школе барока као што су неки војвођански храмови, због свог лепог изгледа и складних пропорција, а посебно положаја у центру, била је прави украс мале убске вароши. Обнављана је више пута. Забележено је да је то рађено у два маха после Првог светског рата за време кога је претрпела велика оштећења. Делећи судбину свога поробљеног народа, она је у том рату била претворена у аустроугарску коњушницу, а након тога у болницу. Прота Љуба Костић у свом "Летопису" зато с правом јадикује: " Нигде, ваљда, аустромађарска војска није нечовечније и безбожније скрнавила наше светиње, као што је оскрнавила и загадила убску цркву." Тада су, вероватно, са њеног торња скинута звона и однета у Аустрију, како била претопљена у топовску ђулад, као што је то чињено и по другим местима окупиране Србије. О томе немамо тачних података, али је сигурно црква поседовала звона. После тога, прво звоно набављено је тек 1923. године, а на Туциндан, 1932. године, по старом календару, набављено је и друго звоно.

Акција прикупљања прилога за звона убске цркве, вођена је веома озбиљно и врло успешно, о чему сведочи тадашњи "Глас Тамнаве", који у више бројева, на последњој страни објављује списак приложника, под називом "Списак приложника-парохијана цркве убске који су дали прилог за куповину звона". Свакако да имена ових добротвора завређују да буду споменута, али ћемо овај подужи списак, чији су делови сачувани на страницама "Гласа Тамнаве", и забележени у црквеним документима, објавити неком другом приликом, како сада не би ризиковали да због ограниченог простора, некога од наших суграђана ненамерно прескочимо или заборавимо. Овога пута, као илустрацију навешћемо само име нашег великог научника, Ивана Ђаје, професора београдског универзитета, који је од своје професорске плате, издвојио тадашњих 20 динара за звоно убске цркве.

Мада невелика, због своје лепоте и хармоничности звука, ова звона била су посебно препознатљива. Тако су она својевремемо послужила и позајмила свој милозвучни глас за снимање филма "Дарови сироте Марије". У Другом светском рату, уследило је ново страдање убске светиње. Једно време, служила је као затвор за таоце које су Немци заробили, па их ослободили на Свету Петку коју и данас многи Убљани славе као своју заветну славу. Током борби, дошло је и до оштећења и на црквеном торњу, па су трагови куршума били видљиви, све до рушења цркве. И у новије време, убска црква је више пута поправљана, учвршћивана бетонским прстеном око темеља и у висини прозора, кречена, декорисана. Урађен је нов мермерни под ,замењена врата и прозори, начињен горионик за свеће, обновљена спољна фасада, поправљан кров и остало.

У порти, недалеко од цркве, поред Радничке улице, саграђен је велелепни црквено-пархијски дом чија изградња је трајала од 1971. до 1981. године, по пројекту архитекте др. Драгомира Тадића из Београда. Заслуге за ове неимарске радове припадају, поред верника-приложника, свакако и тадашњим убским свештеницима: Боривоју Ненковићу, Љубисаву Ковачевићу и Митру Миловановићу.

Нажалост, никада није било довољно средстава за потпуну, темељну, реконструкцију храма, па је он и поред мањих поправки постепено пропадао, да би то пропадање достигло кулминацију крајем прошлог века. Поред несолидне градње, додатна оштећења, проузроковао је и теретни саобраћај на путу удаљеном само десетак метара од цркве. Уздрмани темељи и видљиве пукотине по зидовима, посебно изражене на северозападном делу храма, нису могле бити лако саниране, па је све то допринело његовој коначној судбини.

Црквени одбор ангажовао је најбоље стручњаке за црквену архитектуру, са намером да се приступи генералној реконструкцији цркве. У ту сврху урађен је и један пројекат санације који је захтевао огромна средства, а није гарантовао пуни успех и сигурност читавог подухвата. Почело се тада озбиљно размишљати о градњи нове цркве Вазнесења Господњег.

Убска црква је чувар не само старих књига, већ и сећања читавог места. Премда невелика, архива и реткости убске цркве заслужују да се бар у најкраћем спомену. Како је црква на овим просторима увек делила судбину свог народа, са жалошћу можемо констатовати да је, у Првом светском рату, уништена практично, сва дотадашња архива.

Ипак, сачувани су деловодни протоколи вођени између два светска рата, док су матичне књиге вођене у периоду до 1949. године "позајмљене" на реверс, како би биле преписане и враћене. То до данашњег дана, није учињено. Међу реткостима ове цркве налазе се старе црквене књиге из Русије: триод, октоих, дванаест минеја, два стара окована јеванђеља, један крст од сребра у филиграну, један сребрни путир са филиграном, други путир и дискос који је цркви даровао Божа Поповић, апотекар из Београда. Путир је рађен по нацрту јувелира Ф.К. Исаијева, а по узору на тај путир урађен је и онај за краљевску капелу у Милочеру.

Већина ових предмета је и данас у употреби, а у црквеној библиотеци налази се и нешто књига и часописа штампаних у периоду између Првог и Другог светског рата. Иако њена архива по броју предмета које обухвата није велика, за убску цркву са сигурношћу можемо рећи да је, захваљујући подацима којима располаже, чувар не само старих књига, већ и сећања читавог места.