Као што сви знамо, постоје људи који би за част, веру и достојанство свог образа живот свој дали. Пуна је наша историја таквих људи. У новија времена многи ће рећи да се диве таквим историјским личностима, уместо да се и они сами труде да буду честити и доследни поштењу, без обзира која би цена то била. Каже Свети Николај: ``Нису Срби као што су некад били`` . И нису. Због најситнијих личних интереса за ближњег се не мари. Све је некако дозвољено, сви некуда јуре и не обазиру се око себе, као да ће тамо где су пошли, и тамо где мисле да ће стићи, живети сами. Као да никог другог поред њих тамо неће бити. Међутим, постоје и они који су као светиљка која не мари што је безброј буба, инсеката, црних и црвених лептира  спопада и маје се око ње, гушећи светлост коју даје. Они опстају користећи њену светлост и топлоту, они су ту због ње. Када се она угаси, нема ни њих. Е, тако ће бити и са сваким народом који погаси, заборави и затрпа своје народне честите прваке, Свете Божије угоднике, честите мајке и храбре српске мученике.

Један од таквих синова нашег народа био је и деспот Ђурађ Бранковић, унук кнеза Лазара. Не огледа се јачина у томе што си једини на свету, него у праведности и снази вере и љубави према свом ближњем. Такав зна и добро памти речи Сина Божијег: ``Не бојте се, јер ја навладах свет!``  Такав човек је стена, снага, не можеш га поколебати и сломити.Читав свет нек стане против њега, она зна да је праведник Христос Бог са њим и не боји се! Тако је било и у времену петнаестог века.

Када је Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућности да се Турцима одупру. Тражиле су помоћ од западних хришћана. Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне римокатоличке Европе под условом да потпишу унију са римокатоличком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана. Васељенски представници из Цариграда су подлегли том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године. На сабор су дошли сви православни патријарси и представници, чак и руски, сви осим српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском црквеном поглавару да не помишља да иде у Фиренцу.

Те, 1439. године у Фиренци унију са Ватиканом су под уценом потписали сви православни патријарси (31 патријарх). Сазнавши да се Србија супротставила моћном Ватикану, руски Велики кнез Василије II је погубио свог патријарха Исидора Кијевског, због срамоте коју је нанео Русији Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх Јосиф II морао је да се повуче и није желео да се врати у Цариград. Исте године је умро у Фиренци и сахрањен је у доминиканском манастиру Санта Марија Новела. Ни једна православна патријаршија није никада ратификовала потписе својих патријараха, а чак 21 их је званично поништила непосредно након сабора у Фиренци. Ватикан то Србима никад није опростио.

Непосредно пре тог догађаја, игуман  манастира Студенице, Никодим, изабран је за митрополита рашког пре 1439. године. Он је хиротонисао молдавског митрополита Теоктиста, уместо старог Јоакима, који је био присталица уније. Иначе, сам деспот Ђурађ  нипошто није хтео пристати на унију, нити слати своје изасланике у Фиренцу 1439. године, када је склопљена унија византијског цара са римским папом. Године 1439. први пут је пала и српска деспотовина под Турке, али јој је после неколико година враћена слобода. У том времену патријарх Никодим II  је био патријарх српске цркве.

Поред нашег патријарха велику заслугу имао је и Свети Марко Ефески, који није хтео да потпише унију, говорећи: ``Оно што се тиче цркве, не решава се компромисом. Јер не постоји нешто између истине и лажи``. Снажно је одјекнуло у православном свету то што је једино српски православни представник одбио да дође на тај скуп – сав православни свет га је славио као свог патријарха, а  заслугу за то  имао је деспот Ђурађ Бранковић.

Погледајмо сада у себе саме, докле смо ми стигли. Ми не можемо да испоштујемо сами себе. Сваки народ има нешто што га чини посебним у односу на други народ, Па чак и ништа да га не чини посебним, довољно је само име па да се схвати да нису сви исти. Ћирилица наша сведена је на етнотерен, данас можемо видети да су једино називи етнокафана и башта написани писмом народа који живи на земљи оних који су гајили националну свест и животе своје беспоговорно давали за мајку Србију! Светиљка која у недрима својим чува свест Србинову је Српска православна црква. Црква негује идентитет Србина, и писмо ћирилицу, и земљу, а то је чинила и у временима у којима нисмо имали ни државу, ни цара, ни краља, ни власт. Да није ``црвени пришт`` захватио Српски народ  у 20 . веку, не би Косово и манастирске метохе присвајао Арнаут. Тај исти Ђурађ, цар Душан, и сви владари тога доба, законом су уређивали да њиве, куће, објекти чији власници немају потомство остане цркви на опште добро. Више од пола Призрена је црквено, стотине хектара обрадивог и необрадивог земљишта, шума било је српске цркве и манастира. Комунисти су конфисковали све покретно и непокретно под ознаком за опште добро, поделили, разделили својим једномишљеницима, не гледајући чије је било и у чије ће руке доћи. 

Сада имамо Косово и Метохију и на њему цркве, али нема народа. Без народа нема ни државе, нема ни цркве. Некако, све што нам дође са стране, пелцује се на не тако млад српски народ, пребогат синовима и кћерима којима се свет дивио, као нашем деспоту Ђурђу Бранковићу и патријарху Никодиму. Мислите да је њима било лако? На једној страни под притиском уцене сви православни патријарси, цео Ватикан и турска сила, а на другој патријарх Никодим и деспот поробљене Србије! Немојмо се само дивити, него се хранимо снагом и вером дивних српских синова! Трудимо се и радимо да бар слични њима постанемо. Сагнимо главе пред овом двојицом дивова да не останемо без истих тих глава, у екуменском казану туђина!

Наставиће се...     

ВИШЕ о ЕКУМЕНИЗМУ:                                                                                                     

ЕКУМЕНИЗАМ - ГЛОБАЛНО ЗАГРЕВАЊЕ ВЕРЕ - кликните на линк да прочитате цео текст

                                                                                                                                                                            Дипломирани теолог

                                                                                                  Вероучитељ Марко Рафаиловић