У среду Крстопоклоне недеље у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја  Мирликијскога Чудотворца у  Врелу, након одслужене Литургије Пређеосвећених дарова, по благослову Његовог  Преосвештенства Епископа шабачког  и администратора Епархије ваљевске  Г. Лаврентија, свештенство Архијерејског намесништва тамнавског приступило је Светој тајни исповести. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Мирослав Петаковић уз саслуживање протојереја Тихомира Лукић, протојереја Станише Ђокића и јереја Александра Мандарић. Свету тајну исповести по благослову Епископа шабачког  Г. Лаврентија обавио је игуман Георгије, настојатељ манастира Лелић.

 Након одслужене Свете Литургије, Архијерејски намесник тамнавски протојереј Небојша Миливојевић  поздравивши браћу свештенике обратио се пригодним речима своје беседе:

  „ Угледајући се на нашег Архијереја и Господа Исуса Христа који ја како га јеванђеље назива Пастир Добри,  ми смо пастири Христови,  а пастир Христов није нимало лако бити. Пастир Христов не бира ни време ни простор, он је пастир Христов увек, чак и када спава. Он је свагда доступан свом стаду и треба да ревнује за једног човека, једнаком љубављу и силином као да има милион људи испред себе. Узгред , буди речено, Свето Јеванђеље говори о спасењу једног, због којег ако се покаје, бива велика радост на небу, а не говори о спасењу ко зна колико милиона људи.  А ако се радује за једног,  ко зна колика је радост на небу за више људи.

 Свети Симеон Нови Богослов је говорио:  „ Волиш ли Христа, онда му свештенослужи“. Бити пастир Христов, то није посао то је служба.  А шта је служба ако не љубав?  У љубави нема другог , трећег или последњег места , љубав је увек прво место. Отуда нас Свето јеванђеље учи , да који хоће да је први, нека служи. Ми служимо Богу , а и људима. Ми не служимо мало, него увек и потпуно и сада и у векове векова. Ми свештеници смо људи, изабрани,  да би служили Евхаристију, као и пастирску службу- чували верујуће и давали им  духовну храну.

 Господ је прво изабрао дванаест апосотола а онда седамдесет и дао им власт да отпуштају грехе и да врше Свете Тајне.  У Светим Тајнама свештеник не дејствује својом силом,  већ благодаћу Духа Светога, коју је апостолима даровао Господ након Његовог Васкрсења.  Апостоли је предали  епископима, епископи свештеницима у Тајни Рукоположења.

Христос је глава и почетак Новозаветног свештенства. Он је Архијереј који стоји на челу јерархије читавог свештенства. Свештеник не може бити сваки човек, већ само онај који је осетио позив. Тај позив је посебан унутрашњи осећај. Он се пре свега осећа у љубави према Богу, олтару, храму и богослужењу. По речима Светог Кипријана , на рукоположењу свештеника не почиње живот него житије, не делање него служење, не разговор него проповед. Али браћо, не бринимо, Христос  је тај који нам даје снагу у узбурканом мору овог живота и што се више са молитвом будемо Њему обраћали , већа ће бити и благодат  Божија на нама.

И сада браћо, баш у овом периоду, када се наша Света Црква налази , можемо са сигурношћу рећи у тешком периоду, на разним искушењима и осудама, због ове ситуације поводом ове пандемије, заиста сада нам треба да своје молитве устостручимо и тада ће Божија благодат бити већа на нама.  Да улијемо веру у своје парохијане да без страха и стрепње долазе у свете храмове ,  да учествују на  богослужењима и да без икаквог страха узму у себе Тело и Крв Христову.  Знамо браћо,  да причешћем узимамо Христа у себе, односно, узимамо Животодавца, а самим тим када је Он неко ко нам живот даје, како онда можемо имати страха да ћемо се путем причешћа заразити, каква сумња и постоји  међу верницима.

Данас браћо свештеници , приступамо Светој тајни исповести , оперимо своју душу од свакодневних  грехова и имајмо на уму речи:  „ Ако хоћеш Царство небеско падни на колена и покај се“.  Да би само на такав начин Божија благодат била већа на нама. Браћо, ми смо клир Христов, што ће рећи „Они на које је пала коцка“ , „ Они који су изабрани“ . Трудимо се да не будемо као они који су прокоцкали хаљине Христове, тако да не прокоцкамо и ми своју шансу да изградимо Цркву Христову – закључио је протојереј Небојша Миливојевић, Архијерејски намесник тамнавски.

Након исповести уследио је братски састанак у парохијском дому Храма Светог Николаја Мирликијскога, где се игуман Георгије настојатељ манастира Лелић обратио браћи свештенослужитељима преносећи благослов Светог Владике Николаја  са  жељом да се уз Божију помоћ дође и до прославе великог јубилеја у част преноса његових моштију из Америке у родно село Лелић. Осврнувши се на новонасталу ситуацију и искушења која су снашла нашу Цркву и свакога понаособ, као и на годишњицу од упокојења нашег духовног оца  Епископа  Милутина , отац Георгије је јеванђеским речима поучио браћу свештенослужитеље да имају љубави , праштања и трпљења Христовога, који је узевши тело човека показао велику љубав према нама, не осуђујући никога. Наводећи пример из приче о жени грешници, када јој Христос опрашта грехе, јер је видео њено покајање и пошто је не осуди нико од оних који је оптуживаху, не осуди је ни Он речима   „ иди и не греши више“ – закључио је отац Георгије.

 Домаћин исповести намесништва тамнавског је био протојереј Александар Ћосић.

                                                                                                                                  јереј, Иван Јовановић