Исповедник свештенства по благослову Његовог Преосвештенства г. Милутина био је високопреподобни архимандрит Никодим, настојатељ манастира Рибница. На Литургији пређеосвећених дарова началствовао је протојереј-ставрофор Драган Алимпијевић, уз саслуживање протојереја Александра Ћосића и протонамесника Срђана Филиповића. Проповедајући прота Драган  нас је подсетио на Јеванђелску поруку Господа Исуса Христа „Ја сам врата ако ко кроз мене уђе спашће се“

        Након Литургије и исповести одржан је братски састанак на коме нас је наш Епископ г. Милутин поучио да у времену у коме живимо добро и мудро расуђујемо о људима који долазе у цркву и траже храну и пиће од којих никада неће огладнети и ожеднети. Према њима требамо бити такви да њихова жеља не пропадне, а саветима и поукама да им се вера и љубав разгори и распламца.

      Исповедника архимандрит Никодим дајући своју поуку упућује нас на лек, који доноси најпре мир и радост души, па када се ово постигне, сви проблеми и искушења лако се решавају, лек су пост и молитва.

        Затим је о. Зоран Марковић, који је домаћин састанка послужио трпезу љубави, угостивши све свештенике, исповедника и Епископа са пажњом и љубављу.

БЕСЕДА ПРОТЕ ДРАГАНА

ЈА САМ ВРАТА, АКО КО УЂЕ КРОЗА МЕ, СПАШЋЕ СЕ...

          Свако наше тражење новог пута, новога начина живота, новог посла, приступа стварима, односа са људима, односа са организацијама, са многим другим стварима, на крају, и односа са Богом, представља куцање на нека врата. „Кад сам покуцао на толико других врата – рече једном један човек – е вала, покуцаћу и на ова, па нек буде шта ће бити“. Тако, цео наш живот прође у тражењу нових врата и куцању на њих, из разних потреба. Треба ли уопште говорити о томе колико пута сваки од нас покуца на погрешна врата?

          Нови пут или нова врата, за нас представљају посебан изазов. Увек ту има нарочитог одушевљења. Интересантно је за човека, а и природно, да испитује неиспитано. Тек кад се слегне одушевљење, које нас захвати приликом отварања нових врата, ми смо у стању озбиљније размишљати о корисности уласка на та дотична врата. Свака, дакле, нова врата, предмет су нашег испитивања и процене. А наша процена, увелико ће зависити од духовног стања у ком се налазимо. Само су једна врата, где наша процена није потребна. То је Христос које је рекао:“ Ја сам врата.“ Значи, Онај који јесте Творац света и човека и на крају Спаситељ света и човека са посебном једноставношћу каже: “Ја сам врата.“ Зашто онда не бисмо и ми једноставно могли да разумемо овако поједностављену поруку? Због тога што нам Господ оставља на вољу да решимо, да ли ћемо да уђемо на та врата. Не присиљава нас Господ да уђемо. Он каже: „Ако ко уђе кроз мене спашће се.“ Тај слободни избор за нас је велика препрека јер пред огреховљеним човеком испречила су се безбројна врата. И има их тако много, су широм отворених, која изазивају својим примамљивим садржајем. Као да примамљива музика свира са друге стране, зашто да не уђемо постављамо себи питање? Па то ми је све што имам од живота. Треба да проживимо да се веселимо, а ђаво дошаптава кратку поруку која гласи: “Весели се човече, има времена за покајање, за молитву. Не брини ништа. Ми слушамо и тонемо дубље и дубље. За нама се ова врата отварају а онда нова отварају. Тамо је живља музика и снажније весеље, боље печење... Путовање се наставља, врата отварају, перспектива губи, и све се слабије чује порука Спаситеља: “Ја сам врата“.

          Ово време покајања, молитве и поста, најбоље је време да се бар за моменат замислимо над овом спасавајућом изјавом Христа Спаситеља. Ово време треба да пробуди у нама жељу да усвојимо ову истину о Христу, који за нас представља врата. Да разумемо да су то не само главна врата него за нас једна једина. Кад Спаситељ каже: „Ко кроз мене уђе спашће се“, треба схватити и то да онај ко кроз Христа не уђе неће се спасти. Сама помисао на то делује застрашујуће.

         Ово су врата кроз која се улази у небо, у вечност. Значи тамо се стиже искључиво вером у Свето Јеванђеље које је Христос проповедао, као и живљењем по Јеванђељу, испуњавањем заповести Божијих. То значи да верник као члан Цркве мора да живи у Цркви која је Тело Христово. Поставља се питање: Да ли је то у данашње време изводљиво? Можемо ли ми живети јеванђелски у јеку свега што се око нас дешава? Одговор је једноставан, као и сам Христов позив, да уђемо кроз Њега у небо. Све што треба да радимо, то је да водимо рачуна да довратци свих врата кроз која улазимо у овоме животу, не буду по својој величини већи од врата Христових. А треба знати да сваки наш улазак у неку животну ситуацију, кроз одређена врата, бива омеђен довратком чија је величина сразмерна греху нашем, ондосно начину живота, да мало појасним ово, ако например наше запослење у фабрици сматрамо као улазак кроз једна мала врата, довратак ових врата биће сразмеран нашем односу према послу и људима који нас окружују. У односу на то, да ли смо ми своје понашање на радном месту, ускладили са Христовим вратима. Јеванђелски однос на послу даје гаранцију, да ћемо ова споредна врата моћи понети заједно са нама када покуцамо на главна врата која воде у Вечност.

         Господе Исусе Христе, помози нам да увек спремно одговоримо на изазове нашег времена, да у вртлогу модерног времена увек можемо разазнати Твоја врата која нас позивају да Те следимо као и да разумемо да су речи Апостола која су упућене тамничару: „Веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој“, речи су упућене данас свакоме од нас. Амин!

Проповедано дана, 27. марта 2013. године у храму Светог Архангела Михила у Јабучју