Објашњење друге Божије заповести које нам је дао владика Николај Велимировић:

Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

Ово значи:

Не обожавај створење као Створитеља. Ако си се већ уздигао на гору високу, на којој си се срео са јединим Господом Богом, на што се обзиреш на сенке у бари под гором? Кад један човек жели да види цара и после дугог труда успе да изађе пред лице његово, на што се онда обзире лево и десно и гледа по слугама царским? Можда се обзире лево и десно из два разлога: или зато што не сме са̂м да стоји у присуству цара, или пак зато што мисли да му са̂м цар не може помоћи?

1. Но, зашто човек не сме да стоји са̂м у присуству цара Бога? Није ли тај цар у исто време и отац његов? А ко се још бојао, да стане лицем у лице са својим оцем? Није ли Бог мислио о теби, човече, и пре твога рођења? Није ли те он дотицао својим прстима и у сну и на јави, и кад ти ниси то ни слутио ни осећао? Не мисли ли он о теби сваки дан више него што ти са̂м о себи мислиш? Заиста не бојиш се ти Бога као човек него као грешник. Грех је увек трудан страхом. И порађа се тамо где није ни место ни њиму ни његовом породу. То је грех што одвлачи твоје погледе с цара на слуге. Међу слугама греху је лако: он тамо господари и пирује, у своме друштву. Но, ти треба да знаш, да је цар милостивији од слугу. Зато не обзири се, но слободно погледај цара оца свога. Царев поглед сажеће грех у теби као што сунчев зрак сажеже отрован инсект у води, те вода постане чиста и питка.

2. Или мислиш, да ти сам цар Бог не може помоћи, те погледаш и по слугама његовим? Заиста, ако ти Бог не може помоћи све његове слуге моћи ће још мање. Не очекују ли сва Божја створења помоћи од Бога; какву помоћ онда ти очекујеш од Божјих створења? Ако се жедан не може напојити на јаком извору у планини, како ће се напојити лижући кап по кап росе са ливаде?

Ко обожава лик резан или какву слику? Онај ко не познаје ликоресца и сликописца - онај само обожава лик и слику. Онај ко не верује у Бога или не познаје Бога приморан је да обожава ствари, јер човек нешто мора да обожава. Бог је изрезао планине и долине, и тела животињска и биљна, и Бог је насликао ливаде и поља, и облаке и језера. Онај ко то зна одаје славу и хвалу Богу као великом ликоресцу и сликописцу, а онај који то не зна одаје славу и хвалу самим тим резбама и сликописима Божјим.

Но, то још није најцрњи грех. Најцрњи је грех кад човек обожава своје сопствено дело, направу свога мозга и својих руку. Дивљи људи истешу себи бога из дрвета, па му се онда клањају и моле. Но, дивљим људима да̂ се и опростити. Њихова дивљина њих оправдава. Према њима је прави и вечити Бог милостив и снисходљив, те оне молитве, које они упућују својој напрви од дрвета, он прима као да су њему упућене и шаље своју помоћ и заштиту непросвећеној деци својој. Али има и питомих људи, који направе нешто својим мозгом или својим рукама, па ту своју направу сматрају божанством. Има сликара, који обожавају своју слику као право божанство. Има књижевника, који напишу књигу и урвте себи у мозак, да је њихова књига боља од неба и земље, па се онда клањају својој књизи. Има богаташа, који нагомилају богатство, као хрчак зимницу, па дигну свој нос и очи изнад Бога и његовог света, и клањају се своме прашљивом и мољчавом богатству. Тамо где су човекове све мисли и све срце тамо је и његов Бог.

Ако један човек посвећује све своје мисли и све своје срце својој фамилији, и не зна за другог Бога, онда је његова фамилија за њега божанство. То су болесници душевни једне врсте.

Ако ли један човек посвећује све своје мисли и све своје срце злату и сребру, и неће да зна за другог бога, онда је злато и сребро његово божанство, коме се он клања дан и ноћ, док му не стигне и смртна ноћ не затрпа га својим мраком. То су болесници душевни друге врсте.

Ако ли један човек усредсреди све своје мисли и све своје срце на то да се дигне над другим људима, да буде први, да предњачи на пошто-пото, да се слави од других, да се хвали од других, и ако сматра себе бољим од свих људи, од свих ствари на небу и на земљи, онда је такав човек сам себи божанство, коме он жртвује све. То је болест душевна терће врсте.

Заиста, браћо, само болесне душе не знају за правог Бога. А здраве су душе здраве од свога познања и признања правога и јединога Бога, који је господар и владалац свих резби и свих слика, и свих фамилија људских, и свега злата и сребра, и свих смртних људи на земљи. Ако ли неко напише име Божје на хартији или дрвету, или камену, или по снегу, или по блату, ти поштују ту хартију и то дрво и тај камен, и снег и блато, због имена најсветијег, које је написано по њима. Но, не обожавај оно, на чему је најсветије име написано.

Или кад неко наслика лик Божији ма на чему, ти се поклони; но знај да се не клањаш материји, на којој је Бог насликан но живоме и великоме Богу, на кога те слика опомиње.

Или кад неко изговори језиком, или отпева име Божији, ти се поклони; но знај, да се не клањаш људском језику и људском гласу, но живоме и страшноме Богу, на кога те је људски језик опоменуо.

Или кад ноћу погледаш по величнаству звезда небесних, ти се дубоко поклони, но не клањај се створењу руку Божјих но клањај се Господу Свевишњем, вишем од звезда, на кога те пресјајне звезде опомињу.

И кад увече клекнеш да се молиш реци:

"Господе Једини, Тебе Јединога познајем, признајем и славим: и када ми дан открије сву красоту твоју, кроз красоту твојих дела, и када се ноћ огрне тамним плаштом и остави мене самог с Тобом. Амин."

владика Николај Велимировић

Објаву припремила

Анђелка Кузмановић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате

ОБЈАШЊЕЊЕ ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате

ПАСТИРСКО ПИСМО - ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате