Света Петка је живела од средине 10. до почетка 11. века. Рођена је у Епивату (данас Бојадос), између Цариграда и Силивирије, на обали Мраморног мора, око 20км западно од Цариграда. То је источна Тракија, крајња тачка медитеранске Европе, где се она сусреће са Малом Азијом. Премда је о њеном животу написано неколико житија, можемо рећи да се о њеном детињству и раној младости мало зна.

Ипак, извесно је да су њени родитељи били побожни и имућни људи, и да су, осим Параскеве, имали и старијег сина Јевтимија који се већ за живота родитеља замонашио, а потом постао знаменити епископ мадитски. Двоје деце од којих ће син постати епископ, а кћерка вољена светитељка, могло је понићи само у честитој и побожној породици.

После смрти родитеља, девица Петка је највећи део свог наслеђа разделила сиромасима, напустила родитељски дом, отишла најпре у Цариград, а потом, пошто је обишла сва места Христове славе и страдања у Светој земљи, населила се у Јорданској пустињи где се, жудећи за подвижништвом Христа ради, подвизавала до старости, живећи строгим, аскетским животом у суровим условима. Била је окружена дивљим зверима, хранила се горким плодовима, али се њена душа напајала љубављу према Богу. Нека житија говоре да је боравила и у Тракији и Палестини.

За њен боравак у пустињи, писац једног од житија ове светитељке каже: „Окрилаћена добродетељима, она оде у пустињу и пребиваше тамо, узљубивши безметежни живот, уистину анђеоски, смирујући тело своје постом и бдењима. У пустињи Петка не виде ни јело ни пиће, а храна и јело беху јој сузе и непрестане молитве. И превали тако цео живот посвећена добродетељима у тој земљи. Живећи врлински, ходајући неравним и трновитим путем, сједињеног срца и ума, у духовном смирају, није желела да се приопшти никоме од земнородних, но пребиваше васцела устремљена Богу.“ Након четрдесет година подвизавања, у многим мукама, задобила је благодат Божју.

Под старост, јавио јој се анђео Господњи, преносећи јој вољу Божју да треба да се врати у Епиват. Како је била кротка и послушна Богу, напустила је пустињу коју је толико заволела, и упутила се ка свом родном месту.

Стигавши у Цариград, а затим у Епиват, схватила је да су је тамо, због дугогодишњег одсуства, сви заборавили. Вођена љубављу према Богу и са жељом да му служи, није се на то обазирала, него је још две године наставила са својим подвигом, пребивајући у непрекидном посту и молитви, овога пута, ходајући другачијим пејзажима - пољима и брдима свог завичаја. 

Упокојила се почетком 11. века, а сахрањена је као странкиња, ван градског гробља, на месту где ју је смрт затекла, на једном пољу, поред мора.