Празнично бденије служили су свештеници при убском храму: протојереј Милан Ристивојчевић, јереј Марко Рафаиловић, јереј Иван Јовановић.

   Светом Божанственом Литургијом началствовао је архимадрит Михаило, игуман манастира Јовања код Ваљева уз саслужење Архијерејског намесника тамнавског протојереја Небојше Миливојевића, протојереја-ставрофора Митра Миловановића, протојереја-ставрофора Драгана Алимпијевића, протојереја Милана Васиљевића и јеромонаха Герасима који је донео благослов Светог Владике Николаја из манастира Лелића.

   Посебну радост донела је мати Анастасија из манастира Каменца, која је родом Убљанка, пре монаштва браћа и сестре из цркве су је звали мајка Вука и сада се понеком отме да је назове тим именом. Њена кћерка је игуманија у манстиру Каменцу.

    На литургији надахнуто је беседио архимадрит Михаило:

    У ово време имамо практично, свако ко је ушао у радост Васкрсења има једну малу тугу као што су и апостоли имали док им Господ није објаснио шта ће се десити, јер они су туговали зато што ће у једном тренутку Господ да оде од њих Друго Лице Свете Тројице, Господ Исус Христос, и такаву тугу, радосну тугу и ми имамо јер данас Господ се Вазноси.

   До данашњег дана је био четрдесет дана  са нама после свога васкрсења и ако сте пратили Јеванђеља видели сте како се јављао апостолима и женама миросносицама, а то смо сви ми.

   Тако да у ових четрдесет дана осећали смо радост Христовог Васкрсења и таман смо се навикли,  да се радујемо сваки дан, да се поздрављамо са Хрисос Воскресе, а сада нема више тог поздрава до следеће године.

   И мало онако осећа се једна туга, еда ли ћемо дочекати следећу годину еда ли ћемо се поново поздравити поздравом „Хрисотс Воскрсе радости моја".

    Међутим одмах послео овог осећаја, долази нови, а то је Христос се вазнео, а зашто радост? Не зато што је он отишао од нас, него  што нам је дао обећање. Као што и у тропару каже: „Обрадовао је апостоле обећањем да ће када оде код Оца умолити да Отац ниспошље Духа Светога, треће лице Свете Тројице, и стварно рекао им је, дао им је упутство: Буди те непрестано заједно на молитви“.

   Ова вазнесењска порука „Буди те стално заједно“, заједница је нешто што ми нажалост мало упражњавамо у данашње време, а трбало би што чешће. Јер пазите, речено је социјална дистанца два метра, социјална дистанца то значи да се не дружимо, то је социјално, а два метра је дужина то је физичко растојање.

   Нешто је ту, побркани су лончићи али уствари тачно се зна шта је порука и шта желе наши непријатељи одавно, није то ништа ново а то је „завади па владај“ односно да једни друге видимо као своје непријатље као своју опасност, као што из старог Рима још увек била она девиза „Човек човеку вук“ и они се чуде нама како још увек одолевамо томе да још невидимо да смо један другоме вукови, него да један у другоме видимо Бога, видимо у ономе другом спасење.

   „Видех брата видех Бога“, кажу Свети Оци. Нема нам спасења без оног другога, непостоји само-развој у Православљу, развој духовни, развој је искључиво у заједници. Наравно пресвега породичној, монашкој али и једно и друго је заједница у Цркви у телу и крви Христовој у Евхаристији, у Причешћу у заједничкој  молитви и то је Господ то је Вазнесењска порука.

   „Буди те заједно на молитви, да када дође Дух Свети којег ћу ја измолити од Оца да сиђе на све вас“. Хајде да прихватимо ову поруку, хајде да будемо заједно на молитви, хајде да на следећем Спасовдану овај храм буде дупло пунији, дупло људи да буде. Свако од вас позовите једног свог, довољно је, немора двоје, довољан је један само, да нема где више да стане човек у цркву. Онда можемо да очекујемо бољитак нашем народу, јер запамти те, Свети владика Николај у „Небеској Литургији“ говори да је он имао виђење, како се служи Литургија у Царству Небескоме, сви сте сигурно чули, ако нисте послушаје те. Онда када се литургија Света заврши, Светитељи Христу прилазе и последњи је био Светитељ Сава и сви српски Светитељи. „Свети Саво метаније чини али се не хте Светац да подиже већ оста пред Христом клечећи“, зашто? Да моли Господа да помилује српски народ а Господ га пита „Зашто си се тако растужио а ој мој мили Немањићу Саво, ти се тако ниси растужио ни пред Косовом када је пропадало Царство и Господство. Казуј мени моја мила главо јесу ли Срби ка но што су били или су се Срби измјенили, поштује ли млађи старијега, држе ли девојке девојаштво“?... а онда Свети Саво одговара: „А мој мили Господе зашто ме то питаш када ти све боље од мене знадеш, ти знадеш колико је на дну мора зрна пјеска зашто ме то питаш када боље знадеш, нису Срби ка но што су били него су се измјенили, не држе ово не држе оно, не држе постове, калуђери не роне сузе“... а онда Господ попушта кризе, па једну, па другу, па трећу, па четврту... Погледај те то, и на крају сваке строфе иде рефрен „Закукаше Срби у невољи али се живог Бога не сјетише нити Бога нити својих грјеха“ и онда када се погледа, а ја мало мало па се враћам на то да видим где смо.

   У том пророчанству владике Николаја, погледај те и видећете да се налазимо на прагу последње строфе. Не дај Боже да се последња строфа оствари..., али овај рефрен „Закукаше Срби у невољи али се живог Бога не сјетише нити Бога нити својих грјеха“ је упутство, а шта ако се Срби сете живог Бога и сете својих греха, хоћели Господ попустити следећу кризу? Неће, дакле наше покајање сваког од нас појединачно, то нема везе да ли смо у одеждама, мантијама или је мушко или је женско или је старо или је младо, сви смо позвани на то.

   Наше покајање са сузама је кадро да умоли Бога да промени своју одлуку за нас, како за нас лично тако за нашу породицу, тако за наш град, тако за наш народ и на крају за цео свет. Ко не зна да подсетим, у шестом веку је требао бити крај света. Молитвама мајке Божије и само три праведника на свету, Господ је помиловао цео свет и дао нам, продужио нам време. И чули сте данас: "дана ни часа" то је у апостолу  било ,,Незна нико до Отац мој небески“, за крај света, али је рекао по знаковима ће те познати. Знакови су били у прво време Хришћанства, Апостоли су мислили да ће у њихово време бити крај света и ми и сада можемо да прочитамо те знаке, али шта нам је чинити?, оно што је Свети Јован Крститељ говорио ­"Покајте се, јер се приближи Царство Небеско". Зашто? Зато што је Господ  жив, није машина он није аутомат, он је личност са великим словом л. Ми смо личности са малим словом л и итекако је у односу са нама.

   Ако се ми људи будемо променили Он је  спреман и хоће да промени своје одлуке, јел разумете? И ово што нас је, довољно је, не треба да чекамо да будемо у већини, то што нас је довољно је, само је питање какви смо, а то је искључиво у нашој власти хоћемо ли бити бољи или не. А бољи можемо бити, немојте да се заваравате. не можемо бити бољи ако не дођемо до покајања. Како доћи до покајања­? Тако што ћете одвојити време код куће, не исповест, пазите! Исповест је следећи корак, то је када дођете у Цркву да кажете свештенику све што имате и да вам он онда очита молитву и да вам да савет, то је Исповест. Али пре тога је потребно да уследи покајање, јер Света тајна се и зове Света тајна Покајања и Исповести. Прво дође Покајање, а онда Исповест. А Покајање је оно што Бог очекује од нас и цело небо се радује када се један грешник каје, замислите, цело небо се радује када се један грешник каје. Како се то ради­? Тако што ћете да одвојите време за себе у кући једно сат времена и да вас нико не дира, да искључите телефоне и да поставите искрено себи питање ,,Шта сам све то погрешио?“ И све што вам тада дође као одговор у мислима, у сећањима, то прихватите да не враћате назад у потиснуто стање, него да прихватате и да охрабрујете своју савест да вам испоручује даље и да вам одговори на ваше питање, ако у томе истрајете видећете после 5-10 минута кренуће један диван осећај који се зове ,,Радосна Туга“ делује да је супротно једно другом, али је искуствено нису у супротности. И лићемо сузе покајања па ћемо у исто време да осећамо радост. Тако Покајање са сузама пере нашу душу. А из такве душе молитва узнета Господу се прима. Ако Господ прими молитву ко ће против нас? Чули сте данас у кондаку ,,Ја сам са вама - аз свами и никтоже на ви,“ ја сам са вама и нико не може против вас. Ако је Бог са нама ко ће против нас? И ово што нас је мало не гори само у цркви, него и уопштено у српском народу, они који редовно иду у цркву није мало, довољно је, само је питање какви смо. Господ је рекао ,,Не бој се стадо мало, јер ја победих свет. “Није рекао стадо велико, разумете? Према томе сваког од нас се то очекује, немојте да очекујете само од свештеника, монаха и владика да само они буду исправни. Да до њих стиже реч Божанска а преко њих даље. И да од њих стиже утицај на вас, знајте да је однос двосмеран и да од вас такође утицај иде на нас, на свештенство. Ако сматрате да неко од нас није добар или да вам нешто смета, није добро да осуђујете. Јер осуда подиже зид између нас, и благодат не може да струји. Али ако би се помолили за онога за кога сматрамо да нешто није по вољи, Господ ће га променити, само ако се ми будемо молили. Молитвом ће те сачувати да се зид не подигне и да се не ометано благодат излива на вас, а то је циљ Хришћанског живота. Задобијање благодати Духа Светога. Нека вам Господ свима подари то и да се следеће године видимо сви у сузама радосним и да прославимо Господа. Живи били на многаја љета!

   Након Свете Литургије уследила је литија улицама града Уба. Учесници литије су поред служашчих свештеника били свештеници намесништва тамнавског, заједно са директорима: Основне школе госпођом Живаном Баратовић, Гимназије госпођицом Анђелком Симић, Техничке школе господином Миланом Киселчић, Дома Здравља госпођом Биљаном Николић, Музичке школе господином Владимиром Ђенадер, Вртића госпођом Горданом Марковић, привредницима господином Стевом Леонтијевић, господином Драганом Леонтијевић, господином Иваном Миловановић, господином Дејаном Ненадовић...

  У литији је ношена икона Пресвете Богородице Тројеручице, која је веома поштована у убској црквеној заједници. Житељи улица Краља Петра и Вука Караџића изашли су испред својих улаза да би дали поштовање према Пресветој Богородици. 

  По завршеној литији и резању славског колача уследила је трпеза љубави у сали црквено-парохијског дома. У веома емотивној беседи архимадрит Михаило обратио се браћи и сестрама у сали и захвалио им на љубави коју несебично гаје према манастиру Јовањи, рејавши да је Јовања убски манастир, јер сваке недеље бар пет породица из Уба долази на Литургију а изместа која окружују манастир појави се тек по неко. "Осећам се као свој међу својима када сам овде, ја сам вас и ви сте моји". Обратио се и проти Митру казавши да зна за његова страдања од времена комунизма па до данашњих дана, закључивши да страдање доноси снагу и духовну зрелост, тако да проту Митра можемо сматрати "старцем" и ако није монах, њему се увек можемо обраћати за савет и помоћ.

    Убски свештеници су добри свештеници а да би светлели још и више потребноје да се народ за њих једнодушно моли, рекао је баћушка Михаило.

   Архијерејски намесник тамнавски протојереј Небојша, поздравио је монахе и свештенике, пренео честитке и благослове Епархијског Управног Одбора упућене црквеној заједници у Убу.

   Старешина храма протојереј-ставрогор Драган Алимпијевић захвалио се служашчим свештеницима на молитви и љубави, верном наорду, привредницима и Полицијској станици Уб на несебичној помоћи око припремања и организовања градске и храмовне славе, призивајући Божији благослов на њих и њихове домове. Изразио је наду да ће Бог који све може и хоће победити сва наша искушења и наше болести а ми да ћемо још свечаније и масовније славити Њега и Његове празнике.

Слава Богу за све!!!

Ђорђе Ристивојчевић

ученик Богословије