Она је увек окупљала и окупља свој народ као што добра мајка окупља своју децу, сабира их и теши. Враћа им кад затреба веру у живот и наду у боље дане, у победу Божје правде или у васкрс изгубљене државе и слободе. Она је непрекидно са својим народом, стално и увек. Без ње и њене моралне и духовне снаге, српска историја се не може ни замислити. На другој страни, историја, пак Српске цркве, не може се замислити без Светог Саве. Он је у центру њеног бивствовања и постојања од оне знамените 2019. године када је у Никеји издејствовао њену самосталност и независност, до ево, започете друге деценије 21. века у коме живимо и када ћемо коначно (ако Бог да) довршити на Врачару највећу цркву на Балкану, њему посвећену. А у центру великог дела Савиног, без кога је он самотан, је Христос.

       Зато је вечна порука Светог Саве свом народу била и остала апостолско-павловска: „Угледајте се на мене, као што се ја угледах на Христа“. Свети Сава све чини у Христу, за Христа и са Христом, нипошто зато, да би себи „стекао име“ (1.Мојс. 11,4), јер је неопходно потребно да лоза има чокот на којем почива и живи. Зато се личност Светог Саве не исцрпљује у својој временско-просторној димензији ( 1175-1236- године Савиног рођења и упокојења) или у оквирма тадашње Рашке, односно српске државе.

         Многи европски народи у настојањима и тежњи за вером, правдом и слободом, кроз своју историју, у машти су имали потребу да стварају митове, лажне измишљене ликове некаквих витезова, ритера, мускетара и принчева. Српски народ није морао то да чини. Он је у Светом Сави имао истинитог и стварног принца и витеза који се није само појавио у историји, задивио људе и нестао. И није дошао да дели само земаљску, социјално-друштвену правду, него је дошао међу Србе и остао са њима заувек, говорећи да земаљски живот треба везивати за Христово јеванђеље – благу вест о спасењу света.

         Отуда се свако добро време у нашем народу, с правом, може називати светосавским али и освећеним временом.

         Јасно је дакле, да је Свети Сава снажна, богонадахнута личност, јер по речима његовог биографа Доментијана: „постаде стан самога Господа“. Он је Светитељ обасјан тросунчаним Богом којим зрачи, не само као Светитељ већ и као Просветитељ свога народа.  Сам је најпре схватио, да је његово послање – да своје Отечество, свој род изведе на „пут који води у живот“, у праведни и блажни живот на земљи који се као такав неминовно утапа у вечност у Незалазни дан Господњи. Сава се храбро суочио са смислом и коначним циљем свога живота. Овоземаљску славу и раскош подредио је постојаним духовним вредностима. Одлучио је да се бори за живот у свој његовој богочовечанској пуноћи.

         Величанствени светитељски подвиг Светог Саве остварен је у конкретном историјском тренутку. Ту су поред црквених и просветних делатности приметни, шта-више очигледни државотворни елементи, што указује на сву комплексност и свеобухватност његовог стваралаштва.

         Означићемо само неколике кључне речи у описивању дела Светог Саве: Самосталност Цркве, Житије Стефана Немање, Карејски типик, Законоправило, дипломатско културна мисија у више држава његовог окружења, чак далеко до Свете земље, Црквено епархијска организација, подизање црква, манастира и школа, измирење завађене браће…

         Све то није могло бити урамљено у само 60 година Савиног овоземаљског живота, већ је продужено даље и живи кроз векове. И како време пролази, његово дело полако постаје све веће, наслањајући се на ћирилско-методијевску мисију и још даље на основе и темље слободног хришћанског вероисповедања, зајамченог едиктом Светог цара Константина Великог 313. године, пуних 9 векова пре Светог Саве а равно 1700 година испред нас и наших дана.

         Уосталом, величина Светог Саве није само у ономе што је он лично урадио, и ако је заиста урадио много. Величина његовог дела је још више у томе што је умео и успео да покрене све стваралачке народне снаге, да заинтересује, да одушеви, и понесе. Следбеницима и наследницима Савином било је кристално јасно да радећи по светосавским упуствима раде добро и корисно, да су блиски Божји сарадници и истински градитељи своје среће и свога спасења. У томе и  јесте тајна свих наших успона и успеха, посебно у златно средњевековљу, али и тајна разоткривања и свих наших падова и посртања, кад смо занемаривали његов „пут који води у живот“ .

         Ево, на крају, треба и то рећи – нема нама спаса и помоћи ниодкуда ако сами себи не помогнемо.

         „Чувши Савине свете речи, савете и поуке (и много више од овога): Ставите их браћо, у срца ваша и пред савест вашу и пред очи ума вашег и разумите их.“ (Из Беседе Светог Саве : О правој вери). Тада ће нам и Бог помоћи.

Изговорено пред Светог Саву 2013. године

На Светосавској академији

у Музичкој школи „Петар Стојановић“ Уб