ЦВЕТНА НЕДЕЉА

Шеста недеља Васкршњег поста,Цветна недеља, посвећена је свечаном и царском уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим, када је дочекан цвећем и речима деце и људи: Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње ,цар Израиљев!

Ове недеље, Црква пред нас износи празничну трпезу препуну Благодати. Три велика празника, три догађаја из домостроја нашега спасења, која нам отварају Небо, и ради Божије милости своде божанску благодат зарад исцељења, просветљења и обожења рода људскога.

Но као што свака прича има свој почетак, тако и ову причу над причама, треба казивати од почетка.

У безвременом почетку створи Син Божји безбројне небесне чинове арханђела и анђела, бестелесних и Богу блиских духова. Створи их боголиким, моћним и прекрасним, и даде им слободу. Један од великих анђела, Луцифер, злоупотреби дату му слободу, и би бескрајно удаљен од присуства Божијега, са легионима присталица својих, и бачен у Ад, у таму крајњу. Потом Слово Божје, по Вечном Савету, створи Адама-човека и Еву-човечицу у телу, и стави их у Рај. И све са једним јединим мотивом који је ништа друго до – љубав. Јер Бог је Љубав и у Њему нема других мотива изван љубави.

Узевши иницијативу за стварање, Син  Божији је примио и одговорност за створене светове пред Вечним Саветом и поврх тога, још и добровољни пристанак да себе принесе на жртву кад и ако то буде било потребно, као безазлено и пречисто јагње, одређено на жртву „још пре постања света.“      (1.Пет.1,20). И тако је отпочела једна несравњива епопеја над епопејама; епопеја стварања света, његовог пада, искупљења, васкрсења и обновљења. Све како је речено и проречено. Но вратимо се току приче.

Бог по стварању човеку даје и закон- материјал слободној вољи, а закон је био заповест од ког му дрвећа ваља јести, а којег се не сме дотицати. Пошто пак завишћу ђавољом и утицајем жене, којој је она подлегла као слабија, Адам заборави дату му заповест, он би поражен горким познањем, и уједно од дрвета живота и Раја и Бога, због зла би изгнан. И прво што познаје- своју срамоту, и скрива се од Бога. Ипак по речима светог Григорија Богослова, он и од тога нешто задобија: смрт и прекид греха, да не би зло било бесмртно, те тако по речима светитеља, казна постаје човекољубље.

Ипак, као човекољубив и састрадалан, Бог и даље жели да човека приведе у заједницу са собом.  Тога ради, многим начинима је човечанство бивало васпитавано: кроз уздахе и страх, потоп и готову потпуно погибао рода људског, деобу језика, спаљивање градова, законом, пророцима, доброчинствима, претњама, казнама, ратовима, победама и поразима, знацима са неба, воде и копна- и свим тиме се настојало избрисати зло. Ипак, човечанство је на крају потребовало јачи лек због опакијих болести, међусобних убистава, прељуба, погажених заклетви, неприродних манија људи, и због највећег од свију и првога зла- идолопоклонства и преношења поклоњења са Творца на створења.

Као што је смрт ушла у свет кроз грех, као некаква дивља и свирепа звер која жели да растргне човеков живот, тако је било потребно да Онај који је требао да избави човека буде безгрешан те не буде под влашћу смрти кроз грех. А пошто је потребовало већу помоћ-  човечанство већу и добија. А то је био сами Бог Логос, Предвечни, Невидљиви, Бестелсени, Светлост од Светлости, извор Живота и бесмртности, Очев Израз и Реч, Анђео, тј гласник Великога Сабора који долази у Своју слику = човека.

Благовести

Кад дође пуноћа времена, посла Бог свог весника- Гаврила архангела, у јудејски град Назарет, -изабраној међу изабранима- девојци Марији, која беше заручена за Јосифа, да донесе вековима чекану радосну вест спасења. Радуј се, говораше јој, јер ћеш зачети и родити Сина, и наденућеш му име Исус, што значи Спаситељ. Након смиреног прихватња благослова Оца Небескога, у њеној пречистој утроби, зачиње се Превечни Логос Божији. И  гле, предивног чуда: Син Божији - Син Дјеве постаје! У том моменту се оваплоћава, и уз дејство Духа Светога а садејство Богомајке, преузима на себе природу нашу. Богомудри Григорије овако о томе расуђује: „Логос узима тело, ради тела мога, и са душом умном се сједињује ради моје душе, очишћујући слично сличним. И у свему осим греха постаје човек, зачет од Дјеве, која је у душом и телом предоћишћена Духом Светим. Бестелесни се оваплоћава, Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак у времену. Син Божији- Син Човечији постаје, Исус Христос- јуче, данас и у векове исти!“

Васкрсење Лазара и Христов улазак у Јерусалим

Неких 34 године након посете Архангела Гаврила, умним очима срца, гледамо Исуса како довршава свој домострој спасења. На позив Марте и Марије, сестара Лазаревих, Исус одлази у Витанију, да са одра подигне онога кога љубљаше. Међутим, он не жури, већ чека да Лазар умре. Поједини тумачи говоре- толико га је љубио да га је пустио да умре! Ваистину га је неизмерно волео, и у овом за наша поимања парадоксалном догађају, дао доказ о свеопштем васкрсењу људског рода које ће се одиграти на концу света и века. Лазар би свакако умро, пре или касније, али Исус уређује ситуацију тако да, и болесника на молбу сестара исцели, и читав свет до краја времена поучи- да ће се његове речи о страшном суду, васкрсењу и Вечном Царству ваистину испунити. Јер Он сам нешто раније беше рекао: „долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће.“. Сузе које је Исус пролио израз су  са једне стране туге над родом људски, над децом његовом која су зарад преступа предана смрти и трулежи, а са друге стране над чињеницом, да ће од тог момента, када исцели свог пријатеља отпочети његово страдање. „Викнувши громким гласом: Лазаре, изађи напоље!, изађе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима.“

Сав народ се задиви и многи повероваше у Њега тада, међутим, неки од њих отидоше фарисејима и рекоше шта учини Исус. Тада се ови договорише, не само да убију Исуса, већ и живо ходајуће чудо- васкрслог Лазара! Јер много народа долажаше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих, јер многи управо преко њега долажаше у познање истине и вероваху да Исус јесте Месија тј.Христос, о чијем доласку говораше читав закон и пророци.

Као што казују јеванђелисти Матеј и Јован, на шест дана пред јудејски празник Пасху, Исус са ученицима из села Витаније, које се налажаше недалеко од Маслинкске горе, која се са истока надносила над Давидовим градом,  креће пут Јерусалима. Исус јаше на магарету испуњујући на тај начин пророчаство које преко 500 година раније изрече Захарија пророк: „Радуј се много, кћери сионска, подвикуј, кћери јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младунчету магаричином.“ (Зах 9.9). Народ који беше присутан при васкрсењу Лазаровом, сведочаше свима о том до тада невиђеном чуду, и велико мноштво људи који су пристигли у престони град ради претстојећег празника, када чу да Исус долази, изађе му у сретање носећи палмове гране у рукама, на тај начин одајући почаст ономе који долази у име Господње као цару и победитељу смрти. Јер такав беше обичај у Јудејаца, да цареве своје након успешних похода и победа, са гранчицама процветалим дочекују у престоници. Други пак резаху грање и простираху своје хаљине по путу којим Исус иђаше, кличући „Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Оснана на висини!“ Многи од њих ће само шест дана касније, подговорени од стране првосвештеника, пред судилиштем званим Гавата, узвикивати „Распни га! Распни!“

Наше казивање о овом догађају завршићемо речима Синаксара, који наша света Црква чита на овај дивни празник: „Но, када је Христос ушао, кажу узбунио се читав Јерусалим. Архијереји су били кивни и спремни на освету народу, и гледаху да га убију. А Исус би се час појављивао и час поново притајио, и у причама говорио.“

На овај празник, завршава се света и велика Четрдесетница, и отпочиње Страсна или Страдална седмица. Древна пракса палестинских манастира, коју можемо видети и у житију преподобне матере наше Марије Египћанке, била је да монаси након литургије на Теодорову суботу (прве недеље поста) на којој су се сви причешћивали пречистим Телом и Крвљу Христа Бога нашег; би пред игуманом чинили поклон просећи од њега благослов и молитву за претстојећи подвиг; после тога би се капија манастирска отварала и сви су излазили у пустињу  прелазећи реку Јордан. Сваки је са собом носио хране колико је могао и хтео, према својој телесној потреби: један је носио мало хлеба, други смокве, трећи урме, четврти расквашено сочиво, а пети ништа, само тело своје и на њему одећу. И сваки провођаше време у непрестаној молитви, и врло мало узимаху хране у одређено време. Пошто би тако провели цео Часни Пост, они су се на Цвети враћали у манастир. По повратку у манастир, на служби би се празнично појало: „Данас нас сабра благодат Светога Духа, и сви узевши крст свој говоримо: Благословен који долази у име Господње! Осана на висинама!“

У нашој цркви, овај празник је особито радостан за нашу дечицу, која попут јерусалимске деце Исуса дочекују са гранчицама врбице, песмом и звончићима. Одатле и потиче назив овог празника- Врбице- јер ми немајући палме у нашим крајевима, користимо олистале гране врбе, њих као „знамење победе носећи“. 

Од свих родова и колена, благословени Христос који роду људском дође у име Господње, и који ће опет доћи, нека нас у дане искушења које сада походи овај свет, сачува, исцели и причасницима славе своје учини, а уснулој браћи вечни покој у наручју Аврамовом дарује! Амин!

Приредио:
вероучитељ Стефан Ђурић