СВАКИ ДАН ЈЕ НОВ, КАО И САВРЕМЕНОСТ У ХРИСТУ. У знаку крста и васкрсења Христовог одвија се сва историја рода људског. Хришћани, верујући хришћани, хришћани који живе у Богу и по Богу, знају да се једино кроз страдања може ући у васкрсење, из васкрсења у вазнесење и на крају кроз Христа сести са десне стране Бога Оца.
Дакле, заиста се испуњавају оне Христове јеванђељске речи о томе да ће они који побожно живе бити гоњени. Од кога то човек бива гоњен? Не од људи јер гоњење људско је ништа, набусито и пролазно. Али постоји још врста гоњења. Човек бива гоњен од: греха, смрти, саможивости своје, гордости своје. То је оно што прогања човека, јер кад човек човека прогања, то ће једном престати. Али, ако не престане да греши, ако нема љубави у себи, он ће имати страх. А где је љубав, ту страха нема. Али где је страх, ту љубави нема. Тако је и са вером нашом. Где има вере, ту има и разговора; где има вере, ту има и поверења; где има вере, ту има живота. Али не сваке вере, него истинске вере у Христа и у цркву Божију, вере у Бога, поверења у Бога и поверења у човека, братољубља.
После васкрсења Христос се јавио својим ученицима и поздравио их је речима:‚‚ Мир вам``. Зашто: ‚‚Мир вам?`` Зато што апостоли нису били у миру јер су били гоњени што су проповедали Христа, и то васкрслог Христа. Били су уплашени и држали су се заједно. Господ, знајући наше срце, душе и ум, зна шта је човеку најпотребније, поготово уплашеном човеку. Шта му је потребније од мира? Шта му је потребније од слободе? А Христос је мир и слобода наша, узданица, и на крају кроз капију упокојења васкрсење. Колебљиви савремени човек је сличан апостолу Томи. А да ли на крају постаје свети човек као што је Тома увидео, поверовао и посведочио до краја свог овоземаљског живота? Апостол Тома није био у Јерусалиму када се Христос јавио. Кад су му рекли да су видели Господа, он је рекао: ‚‚Jа не верујем, све док не додирнем Његове ране од клинова, нећу веровати``. Значи, апостол Тома није поверовао осталим апостолима и Христос је то знао. А други пут, кад се Христос јавио ученицима, био је међу њима и апостол Тома. Тада је Христос опет рекао:‚‚ Мир вам``. А Томи каже: ‚‚Пружи руку своју, опипај моје ране и не буди неверан него веран``. Он, дотакавши ране Христове, увери се да је то истинити Бог, истинити Господ наш Исус Христос, кога су апостоли видели распетог пре неколико дана, и узвикну: „Господ мој и Бог мој“ (Јован 20, 28). Зашто је ово узвикнуо? Зато што се испунио Богом, вером је разум уверио, а разум вером учврстио. Зато што је његова најмања сумња, или боље рећи, његова слаба вера у том тренутку била замењена правом вером када је видео Господа који му каже: „Зато што си ме видио, поверовао си; блажени они који не видеше а повероваше“ (Јован 20, 29).Овај јеванђељски догађај као да је био неопходан свим савременицима васкрсења Христовог, а, чини се, као да је био потребан не само онда него и људима који се данас називају хришћани. Томино неверовање, као и она дивна јеванђељска прича о сусрету Христа са Луком и Клеопом на путу за Емаус, милионе и милионе хришћана су увеле у веру у Бога.
Данас постоје људи који кажу:‚‚ Kад бих видео, ја бих и веровао. Док не видим, нећу веровати``. Човек који то говори, заиста не чита Јеванђеље Христово, изгледа да не живи по Јеванђељу, без обзира ко он био, без обзира који положај у друштву заузимао. Такав човек се не сећа оних дивних речи светих апостола који су говорили да проповедају оно што очи видеше и руке опипаше да и верујући вечни живот имају. Људи, убрајају себе у категорију ‚‚савремен``, иако је тај појам за мене лично несхватљив, јер је свако садашње време савременије од претходног (у смислу научног и технолошког развоја итд.). А у човечанском? Све технологије данашњице некоко су усмерене да служе човеку у властите сврхе. Стари Адам је природу подредио себи, данашњи човек исто ради, хоће контролу над природом, а крајњи циљ те власти је контрола над другим човеком, људима, државама, светом. Жудећи за новитетима, сматрајући да је наслеђено, било материјално или духовно, превазиђено и застарело, ‚‚савремен`` човек често све лакше прима и поверује, неголи што прима истину о вери нашој православној. Ми многе људе нисмо видели, нисмо се са њима срели, нисмо с њима разговарали, али су нам други говорили о тим људима. И ми верујемо да ти људи постоје. Значи, на основу вере оних који су нам саопштили да постоји такав и такав човек, ја онда и верујем да он постоји. Па кад тако можемо поверовати, а и треба да поверујемо и треба да верујемо у човека, јер и Бог верује у човека, зашто онда да не верујемо цркви Божијој, која непрестано проповеда Христа распетога и васкрслога?
Зашто да не поверујемо светим апостолима који су били очевици свих догађаја које је Господ чинио ради нас и ради нашег спасења? Од онога што знамо, мало смо шта видели. Али, верујемо. И та вера основ је нашег живота. Нама треба Бог и спасење, нама не Богу. Од чега да се спасава бесмртни вечни Бог? Нама треба избављење из стања у којем се налазимо, а налазимо се у стању смртности. Само неко за кога време као категорија не важи, ко нема смрти, тј. почетка и краја, може нас избавити. А то је вечни Бог, у кога се надамо и у кога верујемо.
Зато се у Јеванђељу каже да вером ходимо, а не гледањем. Вера је та која нам даје снагу да пребродимо све невоље у овоме животу. Вера је та која нам улива наду да поред живота који ми овде живимо, постоји онај други, вечни, непролазни у царству небеском.‚‚ Савремен`` човек врло мало верује у истине наше вере. Лакше поверују било коме са стране, неголи цркви, која вековима, хиљадама година проповеда једину и праву истину. Лакше поверује неком пролазнику, него свом духовнику, вероучитељу, свештенику, епископу, правдајући се често да су грешни (а подсећамо да Свети Сава каже: ‚‚Ако је поп грешан, није му молитва грешна'' ). Сматра да сам може пронаћи пут који води у царство Божије.Свети људи Божији слушали су од себе старије духовнике и Божије сатруднике. А апостоли, који су хиљаде људи крстили, говорили су: ‚‚Није ово од нас него од Бога живог''. Па како ће онда данашњи човек, који се налази у мору понуда и шарених лажа, искушења, путића и галантних стаза, моторизованих, са мноштвом понуда и третмана од превазилажења старења, до летења по небесима да се сабере и држи курс приоритетног пута који му је најпотребнији, од ког му зависи свако време, и сваки дан, када сунце му не буде више доступно, ни земља од које је хлеб јео и живео.
Неверовање првобитно апостола Томе је учврстило многе људе у вери. Када је апостол рекао да не верује, то није била сумња у Бога, него је то била сумња, као што ми тешко примамо чуда која нису лако објашњива за људски разум. И што није за разум објашњиво, вером је објашњиво. Али, оно што треба да знамо то је да чисто срце, ако и посумња, оно ће наћи пут ка правој вери и учврстиће нас у тој вери. Али, ако је срце чисто, а ако је савест помућена, помрачена, таквог срца и такве савести не дотиче се Бог. Неће Бог у прљаво срце. Неће Бог у помрачену савест нашу. Јер је у Јеванђељу речено да ће само они који су чистог срца Бога видети. Зло и завидно срце неће љубав Божију, ни љубав људску. Зло срце хоће само своје самољубље. Хоће свог замишљеног и измишљеног бога, кога често види у себи самом, сматрајући да је самодовољан, савршен и недостижан. Не жели распетог, васкрслог и вазнесеног Бога. Потребна нам је вера, да бисмо могли да кажемо кад осетимо љубав Божију. Када веру учврстимо, ми уздахнемо: ‚‚Господ мој и Бог мој''. Тада смо на сигурном терену примајући Господа сваки пут када се причестимо, чекајући дан када ћемо се вечно радовати с њим.
Дипломирани теолог
Марко С Рафаиловић
вероучитељ
