Света Петка ужива огромно поштовање и љубав међу православним балканским народима, а нарочито код Срба. Мало је светитељки, изузимајући Богородицу, којој се, са пуно поверења, обраћамо називајући је мајком, као што је то случај са Светом Петком и преподобном мајком Ангелином Српском, што говори о њиховом значају  у народу.

Током дугих векова ропства под Турцима, упркос неповољним околностима, у српском народу су остали снажни култови Пресвете Богородице и Преподобне мати Параскеве. Народ се око њих стално окупљао крепећи свој дух и тело, учвршћујући се у вери у Бога, и певајући о слободи златној.

Српска православна црква установила је празник посвећен  Светој Петки који се обележава 27/14. октобра. Многе српске породице га прослављају као своју крсну славу. Сматра се да, по броју свечара, заузима пето место у Србији – иза Светог Николе, Светог великомученика Георгија, Светог Архангела Михаила и Светог Јована Крститеља.

Управо Светој Петки је, у Србији, посвећено више од 240 храмова, парохијских и манастирских цркава, а верујемо да се тај број, до овог тренутка, увећао. Храмове посвећене овој светитељки Срби су почели да зидају још у доба Немањића. Највише их је било на Косову и Метохији, како по градовима, тако и по селима.

Последњи српски деспоти и деспотице, такође су јој многе храмове посветили.

Деспот Стефан Лазаревић је пренео мошти из Крушевца, старе српске престонице, и наредио да буду положене у Успењској цркви Митрополије Београдске, а потом их је пренео у нову цркву Свете Петке, саграђену на падини Калемегдана, поред чудотворног извора, око кога су све свакодневно окупљале стотине верника, о чему су писали западни путописци тога доба. Обе цркве су порушили Турци, највероватније 1521. године, када су освојили Београд.

Оне су обновљене 1937. године. На Калемегдану се данас налазе капела Свете Петке и Богородичина Црква Ружица, у којој се од 1950. године, чува честица моштију Свете Петке. Капела је подигнута на месту извора воде која чудотворно лечи све оне болеснике, који јој прилазе с вером у Бога и љубављу према овој светитељки. Захваљујући свему томе, Света Петка на Калемегдану окупља све верне који долазе у нашу престоницу. Широм Србије налази се мноштво лековитих извора посвећених управо Светој Петки.

Заједно са сеобама српског становништва, култ поштовања Свете Петке проносио се у све крајеве, свугде докле су Срби, бежећи од турског зулума, стизали. У православним приморским крајевимa светитељку називају Света Петка Биоградска, јер су јој мошти почивале у Београду.

Одежда која покрива мошти светитељке  мења се два пута месечно. По свлачењу, одлаже се у ризницу и може бити дарована неком храму или манастиру посвећеном Светој Петки, на молбу надлежног владике. У Београду се налазе две светитељкине ризе – једна је у цркви Свете Петке на Калемегдану, друга у цркви Свете Петке на Чукаричкој падини. Због свега овога се сматра да је ова светитељка небеска покривитељка Београда.

Цркве посвећене Светој Петки налазе се у многим местима у Србији. Управо једна таква црква налази се у близини Уба, у селу Црвена Јабука. На дан храмовне славе - 27. октобра, број верних окупљених око цркве и сабраних на литургији, унеколико премаши укупан број становника села.

Верници Свету Петку сматрају мајком, брзом помоћницом у невољама, али и светитељком која са њима успоставља најживљи, готово опипљив контакт. Она зна да опомене људе који крше пост петком или раде недељом. Уме да утеши у невољама, страдањима и болести, најављује оздрављење, али је у стању и да укори горде.

Због истинског поштовања и љубави према овој дивној светитељки, у народу је настао обичај да се држи пост уочи празника Свете Петке, а познат је под називом Петковача или Петковица и спада у заветне постове, тј. оне које Црква није прописала, а којима верници исказују захвалност за указану помоћ или упућују молитву светитељки да их заступа код Господа.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас !