У четвртак, 21.7.2016. године,  после одслуженог акатистa Пресветој Богородици  у порти  Храма Вазнесења Господњег у Убу одржана је духовна беседа. Акатист Пресветој Богородици служио је свештеник Станиша Ђокић уз појање свештенства и вероучитеља за певницом. Гост хришћанске заједнице у Убу био је архимадрит Михаило Биковић и  специјалиста медицинске психологије др Нада Илић. Тема око које се окупио верни народ је: ``Самоубиство - смртни грех``.

Уважене госте поздравио је протојереј Душан Бабић, духовник хришћанске заједнице у Убу речима: “Драга браћо и сестре, као што сви знамо, самоубиство је једини грех који Господ неће и не може опростити. Хула на Духа Светога Бога хула је и на сву творевину и на себе самог. Вечерашњи наши гости објасниће нам узроке који најчешће доводе до овог страшног злодела, др Нада Илић са своје медицинске стране, а отац Михаило са духовне стране. Они ће нас упутити којим методама можемо помоћи нашим ближњима, а, не дај Боже, и нама самима.

У свом излагању др Нада Илић истакла је: ``Веома је тешко проценити узрок који доводи до аутодеструктивног чина извршења суицида. Чести узроци су ментални поремећаји који су подлога за неурачунљиво понашање које у крајњем случају може довести и до самоубиства. Друштвени пороци : алкохолизам, дрога, психичка криза, адолесцентна криза код младих у неким случајевима заврше се трагичн, затим стање свести амбиваленција - жеља за животом и смрти помешана када се жели побећи од проблема на било који начин, само да се проблем реши, потом импулсивност, која, као веома честа карактеристика већине људи, доводи до нежељеног понашања, свађа, туча, и, у крајњој линији, убиства или самоубистава. Ту су и разводи и губитак запослења као основе издржавања породице. Све је ризичан терен који је често опасан зидом преко ког се не може наћи решење. Поред друштвених проблема постоје и духовни поремећаји, о чему ће више отац Михаило“, указала је др Нада Илић.

У наставку духовне беседе пред бројним верницима отац Михаило је неуморно говорио: `` Бити или не бити, како каже Шекспир, кључ је опстанка човека и прелом којим се он бори у тешким ситуацијама, а ми му братски морамо помоћи. Постоје многи разлози што се људи осећају усамљено који доводе до депресије. Данас, нажалост, сами знате да се мало мари за ближњег. У Београду живе људи стан до стана и не познају се, а то полако долази у мање средине.

У Номоканону Светог Саве униније значи депресија. За то стање Свети Сава је написао  када брат падне у униније, да га остала браћа окупају, обуку у чисту одећу, однесу у келији и певају са њим, тако да човек није сам. Каква љубав браће и Светога Саве према ближњем! Данас ничег сличног нема, тешко се може видети да се човек за човека  жртвује. У творевини човек може видети где животиње меркати, сличне ласици, одлазе у потрази за храном, а младе њихове чува мужјак. Ако их веће животиње нападну, он брани до изнемоглости док не дође његов чопор у помоћ. Ако је тешко рањен, сви они легну око њега да не умре сам, жалећи његово стање и саосећајући са њим. А ми људи шта можемо научити из овог примера животиња, Божијих створења?

Што је човек старији некада се сматрало зрелијим и паметнијим, а данас постоје старачки домови као врста казамата, где људи добијају основне ствари, њихови биолошки најближи су далеко, немају времена за њих, а они у трећем добу добијају забаву коју им други намеће, па их тако шминкају, воде на балове, украшавају, итд. Не пружајући им љубав ону коју они хоће и која им је најпотребнија, а то је љубав од своје деце.

Ми хришћани држимо отворен ковчег свог покојника, што нам служи, поред тога да се последњи пут са њим опростимо, да видимо стање у које ћемо и ми доћи једног дана, при том да размишљамо да ће доћи дан када морамо поћи Господу. Често чујемо да неко каже да је то ствар релативна. Анштајн, велики научник, каже: „Све је релативно, осим апсолутног“. Тај Апсолутни је Бог, та апсолутност је љубав, Бог је Љубав. Из љубави Бог нас ствара и прашта нам ако се покајемо, из љубави Господ Христос прашта разбојнику на крсту.

Друштвена психологија чопора је јако опасна. У основној школи, нпр. ако не пушите, нисте део друштва, у средњој ако не пијете. И докле то иде? До пропасти. Порок на порок се ниже и на крају води у пропаст. То морамо спречити. Велика отуђења владају међу данашњом омладином. Фејсбук је друштвена мрежа која је толико опила младеж да девојка седи поред дечка и „фејсбучи“, као и дечко поред девојке. Свако је у свом свету, а то доводи до катасрофе будуће породице.

Шта нам је чинити? Кроз епске песме наш народ је оставио шта нам је радити у тешким и сваким ситуацијама. Па тако, када га напада отац Вукашин, његов син  чује глас који му говори: „Беж у цркву, Краљевићу Марко“. У цркву као лађу спасења треба да идемо и прибегнемо њој која нас упућује и уводи у напролазни свет, непролазни живот вечни у Царству Божијем.

Наша земља бруји од псовки. Несхватљиво је веровати у неког и псовати га. Ако је атеиста, он псује. Али, поставља се питање кога псује ако сматра да не постоји тај кога помиње? Несхватљиво је молити неког за помоћ и после две секунде опсовати га. Од свега се можемо овога опрати покајањем (грчки глагол „метаное“ значи изменити живот, поправити га и ићи правим путем).

На питање верника шта се дешава са људима чији су преци учинили самоубиство, отац Михаило је рекао: „Ако наследимо побожност од наших предака, ми смо богати и можемо ићи даље; ако наследимо немар и безбожништво, можемо се молити Богу и за себе и за њих, који су били такви. Помињући на Литургији наше преминуле, свештеник убацује честицу за сваког од њих и на крају каже: „Омиј, Господе,  све грехе овде поменутих“. То значи да Господ крвљу својом која је у путиру опере и очисти од греха сваког од нас.

Духовне разговоре проширио је прота Митар Миловановић дајући одговоре и братски разговарајући са оцем Михаилом, из чијег разговора су верници могли добити одговоре на многобројна питања. У наставку је отац Михаило цитирао витовничког старца оца Тадеја и то како је он гледао на самоубиство. Нагласио је да је отац Тадеј често говорио за тешке престпунике: `` Нека их још мало, да ударе главом у зид, схватиће да не може тако, пробудиће се``.

На питање шта ће бити са душама људи који се нису покајали, отац Михаило је рекао: „Постојао је Индијски Савле који је у младости доста грешио, али се покајао и добио благодат да види душе оних који су умрли. Видео је у белим спаваћицама са мрљама. Свака молитва њихових потомака чистила је по једну мрљу са тих белих хаљина. Зато и ми морамо се молити Господу за наше упокојене сроднике, браћу, комшије и ближње.  Ако човек бежећи од опасности изврши самоубиство, као Света Милица Крушевачка, то није грех јер је она чувала своје достојанство. Све мајке и деца која су бежала од усташа и утопила се у Сави нису извшили самоубиство иако су знали да је скок у мутну и брзу воду смрт. Они су желели да сачувају честитост и живот свој као православне Српкиње и Срби.

На крају целовечерњег сабрања и многих питања локалним медијима отац Михаило је дао изјаву на питање новинара шта је циљ ове вечери. „Циљ је проблем самоубиства објаснити, као и методе како се заштитити од своје вечне пропасти, како код нас тако и у свету. Видели сте да је била пуна порта народа, сами сте видели да има међу верницима вечерас људи који су преживели у породици тако нешто и да су охрабрени молитвом и надом у Господа. У свету и код нас мало се говори о том страшном и једином неопростивом греху, често се узроци који се на време не открију  гурају под тепих и онда једног дана када експлодира, деси се катастрофа. Даће Бог да немамо таквих катастрофа, да се Срби око крста, тј. Бога окупе и да увек знају шта значе  четири слова: само слога Србина спасава.

Дипл.теолог Марко Рафаиловић, вероучитељ