КЛИКНИ и прочитај ПРВИ ДЕО - ХУЛА И ПСОВКА НА БОГА

Ратни вихор Првог светског рата, мењао је Свет али људску ћуд није.

У једној болници беху доктор и његов помоћник на послу међу рањеницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имаше прљав језик, који као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долазаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен, јер и Његово Име овај псоваше.

Једног дана у посету болници дође француски изасланик да види шта може помоћи болници, који је уједно и докторов пријатељ из студенских дана у Паризу. Доктор га позва да присуствује операцији једне гнојне ране на рањенику, како би боље видео муку и патњу. А са доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно у стомаку, када виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним смрадом. Све то време докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора: - Како можеш да слушаш овакве богохулне речи? Одговори доктор: - Ја сам се навикао, пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истече. Из гнојних рана мора гној отицати. Ко има гној у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној, из душе своје.

О Сведржитељу, како Те во не ружи, а човек Те ружи? Зашто си створио вола са чистијим устима од човека?

О Свемилостиви, како Те жабе не псују, а човек те псује? Зашто си створио жабу са племенитијим грлом од човека?

О Светрпељиви, како да змија не хули на Тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом ангелима него човека?

И Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд Имена Твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?

О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би те изговорила немарно и узалудно. Нека би била проклета ако Те опсују и увреде.

 Причу св. Владике Николаја препричао:

раб Божји Ђорђе Сандић