Причешће је најважнији догађај духовног-хришћанског живота и за њега морамо бити увек спремни како телом тако и духом. Природни процеси код жена као што је месечни циклус не зависе од воље жене, па тако нису ни грех. Ово сазнање дало је неким помисао да могу жене да се причешћују и у овом периоду. За пример се наводи исцелење крвоточиве жене из јеванђеља по Матеју. Ова жена се дотакла Господа и Он ју је исцелио, при томе је похвалио њену веру. Како се она дотакла само његове хаљине, а не његовог тела, оци цркве тумаче овај догађај да су достојне молитве, целивања светих икона, да могу да учествују у појању, али не и да се причешћују.
Свети Дионисије Александријски о овој недоумици каже: "Ако су верне и побожне неће се усудити ни да приступе Светој Трпези, нити да приме тело и крв Христову, јер примајући Светињу треба да смо чисти и телом и духом".
Блажено-почивши Патријарх Павле каже: "У духу јеванђелског и канонског схватања, сматрам, да месечно прање жене не чини је молитвено нечистом. Та нечистота је само физичка, телесна. Као и лучење из других органа (носа, плућа приликом прехладе и сл.). Ван тог процеса, жена, а тако и сви остали треба да се труде да чистог тела долазе на молитву, поготово на причешће. Но, још више да се труди око чистоте душе. Осим тога, како савремена хигијенска средства могу ефикасно спречити да се случајним истечењем крви храм не учини нечистим, као и ублажити задах који истицањем крви настаје, са те стране нема сметње да жена за време месечног прања уз потребну обазривост и предузете хигијенске мере може долазити у цркву, целивати иконе, примати нафору и освећену водицу, као и учестововати у појању. Причестити се или крстити се, ако није крштена не би могла. Само у случају смртне болести може се и причестити и крстити."
Додао бих да време месечног циклуса често може да буде праћено боловима и нерасположењем, мрзовољом што, такође, могу бити разлози за одустајање од причешћа.
