Обичај је правило настало дуготрајним понављањем у друштву. Његова снага и постојаност почивају на истрајавњу кроз генерације, на преношењу са колена на колено. Обичаји показују одлике неког краја или читавог народа. Колико су важни обичаји довољно говори народна изрека: “Боље земљу продати, него обичај изгубити”. 

Какав је став Цркве према обичајима? Када данас погледамо неке обичаје они нас збуњуј, па често чујемо да је то нека заостала паганштина. Да бисмо их разумели, морамо размотрити разлоге због којих су они настали и касније утицаје неких околности на њих. Навешћу пример: Након сремског фронта када је настрадла српска омладина, појавио се обичај да се на сахрану доносе некакви дарови: кошуље, пешкири, ћебад и сл. али да се и ти дарови поново раздељују родбини и пријатељима када крену кући после погреба. Родитељи сахрањујући своје синове (неожењене младиће) почели су да део обичаја са свадбе преносе на сахрану, то су ти дарови, јер немају прилику да праве свадбу и дају дарове родбини, када после погреба крену кући, као да су сватови. (Неразумљиво рекло би се.) Велико је то страдање било да се оваква пракса претворила у обичај. У време овог страдња, нико није ни намеравао ово да изостави нити се против тих дарова смело говорити. Овај обичај је престао пре можда 20 - 25 година уз силно инсистирање Цркве да је неоправдан. У њему треба разумети велико страдање српских младића и жалост и жртву њихове родбине. Данас би помислили да је то неки без везе обичај, јер ти дарови су се обично носили на сахране и са сахрана и ничему нису више служили, али не смемо заборавити да је обичај сведочио о страдању које није било мало.

Црква има потребу да изнесе суд о обичајима, али не брзоплето како данас понеко чини, рецимо о даћама и душном браву који је веома раширен у Западној Србији, али о њему ћемо неком другом приликом. Није могуће све обичаје свести на исти начин обављања, јер нису сви настали под истим околностима, још када се томе додају периоди сеоба и миграције становништва, онда то данас баш изгледа збуњујуће. У Тамнави постоји неколико породица које су се доселиле из Босне и већина њих доноси славско жито на освећење углавном неколико дана пре славе, што је погрешно. Наравно, реч је о зимским славама као што су Стевањдан, Јовањдан... Они су то наследили од својих предака, јер су живели у брдовитим или планинским крајевима, па кад се деси да падне велики снег они нису могли доћи до цркве, зато предупреде ту ситуацију те донесу жито пре славе, када то време дозволи. Све славске обичаје су формирали на овој чињеници да ће славско жито осветити неколико дана раније. Доселивши се у Тамнаву морали би да промене готово цео начин слављења своје крсне славе, што они не желе, па тако и данас доносе славско жито раније. Када њихови потомци увиде да је то неоправдано промениће обичај, али је ово дуг и спор процес на који се мало може утицати.

Обичаји "Предњег чела" су и те како васпитни. Ми смо врло често били у ратовима, јер је наша кућа на раскршћу и свако ко покрај ње прође је мање или више поруши. А где је рат ту је углавном и немаштина и сиротиња. Без обзира на поменуте околности светковине су се увек обављале богато. Наравно, они који воле да мало више "цугну" увек су користили прилику. За славу, свадбу, даћу... Иако се до тада спремала проја, за ове светковине увек је припреман бели пшенични хлеб, вино и ракија препеченица, а осталим данима проја и блага ракија, вина ни на видику. У таквим околностима како спречити пијанце да седе до зоре него предњим челом, када оно устане устају сви, тек када оно почене да се служи и остали узимају храну, па васптино је и постоји неки ред, мора се признати. Многи обичаји су настајали у време турског ропства када није било довољно свештеника и монаха, а народ је знао да светковине морају имати и духовну димензију као и сам човек, па тако имамо много обичаја везаних за: славе, крштења, свадбе, сахране... Наравно, када је црква била потиснута многи обичаји нису били баш исправни, јер није имао ко да их контролише. Морам нешто рећи и о чуварима обичаја. Обично су то старије баке, које воле мало да претерају у неким небитним стварима.

Закључак је да су обичаји важни за нас као народ, они су плућа народа, кроз њих се осећа народни дах и када смо весели, радосни, тужни и сл. Не треба их се одрећи, али пре него што желимо нешто да обавимо обавезно се треба посаветовати са свештеником, да се не бисмо бавили безначајним и безпотрeбним ситницама.

Духовни одговор дао:

Протопрезвитер Милан Ристивојчевић

ПИТАЈТЕ ДУХОВНИКА - кликните и прочитајте још питања и одговора из ове рубрике

УРЕДНИЧКИ ТИМ - НАША МИСИЈА И ВИЗИЈА - кликните за детаље

ПИТАЈТЕ ДУХОВНИКА - пошаљите емаил на:pitajte@crkvaub.rs