ПОУКЕ - Свети Теофан Затворник

ПОУКА: РИЗНИЦА ПОУКА О ДУХОВНОЈ БОРБИ 19. РАЗЛОЗИ НАШЕ ОХЛАДНЕЛОСТИ
 
Наше срце се охлади ако се узнемири, ако се приљуби уз нешто друго, а не уз Бога, ако се много брине, љути и окривљује некога (када смо незадовољни и удовољавамо телу, ваљајући се у изобиљу и греховним мислима). Боримо се против тога, и охладнелост ће се нестати.

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

сајт Цркве Уб

Настави са читањем

ПОУКЕ - Свети Теофан Затворник

ПОУКЕ: РИЗНИЦА ПОУКА О ДУХОВНОЈ БОРБИ 20. АКО СЕ НЕ ТРУДИМО, БОГ НЕЋЕ САЧУВАТИ НАШУ РАДОСТ
 
У целом твом писму се пројављује радосно стање твоје душе. Радујеш се милости Господњој, коју ти Он указује и истовремено се плашиш. Чини се да си опитом познао да човек мора да служи Господу са страхом, и радује се Њему с трепетом (Пс. 2, 11). Негуј страх и радост и нераздвојно их држи, пазећи да радост не прерасте у немарност, нити да страх угаси радост. Следујући томе, поштуј Бога, као најмилостивијег Оца, Који нас гледа љубављу, али Који је истовремено и неопростиво строг.

Природно је то што осећаш неку врсту страха, услед којег те сва радост може поново напустити. Због тога страха, постајеш узнемирен, покушавајући да изнађеш начин да одржиш радост. Очекујеш да ћеш у томе сам успети? Због само једне такве помисли, све што си стекао може ти се поново одузети. Учини све што је у твојој моћи да сачуваш радост, али суштински све препусти Господу. Истина је да ако се сам не потрудиш, ни Бог то неће учинити уместо тебе. Међутим, уколико наду положиш само на властите напоре и борбе, Бог ће се повући, видевши да Његову помоћ сматраш сувишном, те ћеш се суочити са истим тешкоћама као и на самом почетку. Бори се до самога краја, приморавај себе колико год можеш, али истовремено веруј да је стварна брига у рукама Самога Господа. Не смеш одустати од делања, труда и надања у Самога Бога. Крепите једни друге, то ће вас још више утврдити.
Господ жели да имамо све што нам је на спасење, и у свако време је спреман да нам то дарује. Он само чека на нашу спремност или способност да то примимо. Зато се питање о томе шта нам је чинити да сачувамо помоћ Божију, преображава у питање шта нам је чинити да бисмо остали спремни да примимо заштиту Господњу, која чека на нас да је примимо, и како она силази на нас. Од суштинског је значаја да познамо себе као апсолутно празан сасуд, да томе додамо свест о сопственој немоћи да га само својим трудом испунимо и да то крунишемо вером да само Бог то може да учини, и то не само да Он то може, већ да жели и зна како. Затим, спустивши ум у срце, завапимо: „Господе, Ти знаш како да ме исцелиш.“ Све то чини са необоривом надом и поверењем да ћете Он одвести путем правде и да ти неће допустити да скренеш са њега.
Задовољан си због радости и утехе коју осећаш, што је сасвим природно. Међутим, буди обазрив да не почнеш да умишљаш: „Ех, ето га! То је то! То тако изгледа, а ја то нисам знао!“ Такве мисли које потичу од непријатеља, остављају за собом празнину и одводе у пропаст. Стално понављај: „Слава Теби, Боже наш!“ и „Господе, помилуј ме!“
Ако се, пак, задржиш на умишљеним претпоставкама, одмах ће уследити сећања на претходна дела, борбу, подвиге, а затим ћеш почети да анализираш у којем од тих стања су се појавили радост и добростање, а у којима су те напустили, и у којима су се одржала и учврстила. После тога ћеш донети одлуку да увек делаш на неки посебан начин. Тако ћеш запасти у умишљено самозадовољство, верујући да ти се напослетку открила тајна духовног узрастања и да је оно у твојим рукама. Међутим, у време молитве ће ти постати јасна обмана таквог маштања, јер ће молитва бити празна, испрекидана и неће ти донети никакву утеху. Једину утеху ћеш проналазити у сећању на пређашње, а не на садашње, стање. И тада би требало да дубоко уздахнеш и осудиш себе. Међутим, уколико душа не може то да учини, онда ће то наопако расположење да потраје и милост ће се поново повући. Таква врста маштарења показује да се душа опет ослонила на сопствене напоре, а не на милост Божију. Милост је увек милост, независна од сваког делања, а онај ко је меша са сопственим представама, може је бити лишен. То добро запамти. Управо нам повлачење благодати, које се, по Промисли Божијој, дешава ради нашег исправљења, највише помаже да научимо ову спасоносну лекцију.

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

сајт Цркве Уб

Настави са читањем

ПОУКЕ - Свети Теофан Затворник

ПОУКА: РИЗНИЦА ПОУКА О ДУХОВНОЈ БОРБИ 21. УНУТРАШЊИ НЕМИР И УНУТРАШЊА СВЕТЛОСТ
 
Проблем који боготражитеља понајвише мучи јесте унутрашњи неред његових мисли и жеља, те он чезне да пронађе неки начин да их обузда. Постоји само један начин којим се то постиже – духовна осетљивост или топлина срца, праћена сећањем на Бога.
Чим се у теби упали овај огањ, мисли ће се умирити, унутрашње расположење ће се поправити, појава добрих и лоших душевних покрета ће постати још очигледнија и моћи ћеш да одагнаш оне лоше. Тако ћеш моћи јасно да разликујеш добро од погрешног, што ће те крепити у чињењу добра, без обзира на све препреке. Једном речју, започни истински, делатни духовни живот, за којим си до сада трагао, а који се до сада само у обрисима јављао.
Такође, богочежња о којој сам раније говорио, донеће привремену топлину, која се губи са престанком богочежње. Међутим, топлина која се рађа у срцу, стално борави и одржава пажњу ума на њему. Када ум сиђе у срце, тиме се васпоставља зајединца ума и срца, која поново пресаздава наш духовни организам.

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ 

сајт Цркве Уб

Настави са читањем

ПОУКЕ - Свети Теофан Затворник

ПОУКА: РИЗНИЦА ПОУКА О ДУХОВНОЈ БОРБИ 22. О МУДРИМ ДЕВОЈКАМА
 
Погледај само на њихову славу, коју оне не добише баш лако. Колико су само труда уложиле! Задобиле су је тек после многих жалости, страдања и напора. Ко не чини тако, неће се удостојити такве славе.
 

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

сајт Цркве Уб

Настави са читањем

ПОУКЕ - Свети Теофан Затворник

ПОУКА: Почетак благодатног хришћанског живота полаже се у Крштењу. Али, ретки су они који ту благодат очувају, већина је Хришћана - губи. Видимо, да су у стварном животу једни - мање или више развраћени, са злим клицама, којима је било омогућено да се у њима развију и укорене. У друге су, можда, и били постављени добри почеци, али их у младим годинама млади људи заборављају, по сопственој склоности или услед туђе саблазни, почињу да се навикавају на зло, па се и навикну. Нико од њих још нема у себи истински хришћански живот, па им је потребно да га опет започну.

Настави са читањем