Причи коју овде пишемо претходни право, искрено и жртвено пешачење. То пешачење је Ходочашће у правом смислу те речи. Најаву тога сте могли прочитати и у нашај рубрици. Два Убљана, Микац (Милан Вучичевић) и Јоле (Јордан Теодосић) су на путу од Уба до Хиландара. На путу дугом више од 700 километара. За пешаке то је скоро месец дана хода, кише, сунца. Кроз шта све пролазе, тек ће нам причати, и ако Бог да написати и поделити са нама.

Ходочашће је жртвовање, ... како их онда подржати? Како их охрабрити? Њима ништа не треба, бар нам тако кажу.

Одлучили смо се. Кренућемо у необичну посету у сусрет ходочасницима. Један од чланова уредничког тима је пилот, са спортском дозволом. У преводу то значи – лети из разоноде. Ево прилике да се уради нешто Богоугодно и лепо. Летећемо до њих, фотографисати их из ваздуха, попити кафу, попричати и вратити се. Они ће сигурно целог живота памтити своју жртву. Можда им баш ове фотографије буду међу дражима.

Припрема лета је доста рачунања али у принципу је рутина. Да ли је сад било тако? Пешаке не смемо срести у градовима, већ на отвореном. Шумовит део такође не долази у обзир. И у граду и у шуми, шта би сликали са те висине при брзини од 200км/х? Брдовит део, никако ... ветрови би нас ометали и онемогућавали нижи лет. Калкулација руте је све сложенија и сложенија. Време лоше, прогноза времена данима нетачна ... дозвола од контроле лета никад није 100% извесна. Што се више одлаже, они су све даље од Уба. Кад пређу границу тек онда треба све то плус међународни прелази, аеродроми ... То не долази у обзир. Само Србија.

Одлука је пала. Петак. 31.05.2013. Временска прогноза, ЛОШЕ, али  ... боље него претходних и следећих дана. Пешаци су негде између Јагодине, Ћуприје и Параћина. Аеродром имамо и у Јагодини и у Параћину. Пут раван, прав, брда нема. То је тај дан. Другу прилику немамо јер се време погоршава.

Ноћ пре полетања, све се уговара. И кад крећу пешаци, и колико прелазе, и колику паузу праве, кад ми крећемо, кад полећемо, ... Праве се и више сценарија, са и без слетања у Параћину. Време је непредвидимо. Да ли ћемо моћи да их сретнемо? Спремају се и апарати. Милион питања. Наша уредница, није летела малим авионом. Јооооооој ... препорука је да први лет буде краћи ... а ми прво па на сат лета и то по лошем времену. Ма све  је то у реду. Спремни смо.

Петак ујутру, сунчано на Убу. Све је по плану. Чујемо се са свима и идемо на аеродром. Преглед авиона, финалне калкулације времена, брзина и висина. Још једна провера са хидрометереолошким заводом. Безбедно је све у преподневним сатима, до 13 часова, ако се вратимо, све је чисто. Договарамо се, загревамо авион, јављамо се контроли ... и крећемо, тј. полећемо.

Све по плану. У ваздуху смо. Да се јавимо контроли и да уживамо. „Контрола Београд, Јенки Униформ, Делта ... Добар дан!“. Са друге стране МУК. Пилот понавља. Са друге стране опет мук. Понављамо трећи пут, већ смо ван зоне аеродрома и треба да успоставимо везу са контролом или да се враћамо назад. Оља се опустила, распричала, а ми већ на крају мисије. Разочарење. Не смемо на толики лет без контакта са контролом. Планирамо и причамо о овоме већ данима, а одустајемо после „првог заокрета“. Неким чудом, јавља се Сурчин и говори нам да пређемо на другу (резервну) фреквенцију. Први пут то чујем, али радост не кријем. Не интресује ме ни како је функционисало да ми се јаве, али прелазим на резервну фреквенцију и добијам инструкције за наставак лета ка циљу. Ово је наше прво искушење за данас. Настављамо ...

Међу осталим информацијама од Београдске контроле, сазнајемо да су изнад Јагодине БАЛОНИ и да се лети строго опрезно. Зар је могуће? Како баш сад? Пилот зна да балон у ваздуху има предност, све се то мора обилазити, а ми баш хоћемо да се концентришемо на пешаке, угао сликања, положај сунца ... а не на балоне. Пилот зна да Оља први пут лети малим авионом, има пуно лета за први пут, па још и БАЛОНИ ... Сам лет у овим условима није споран и ризичан, али је спорно да ли ћемо успети да урадимо планирани задатак – фотографисање. Ово је било наше друго искушење за данас.

Ољи ништа не причам и ми настављамо. Бар мало да уживамо. 1000 метара надморски, брзина 110 миља на сат (око 180км/х) преко Љига, Рудника, поред Тополе и Oпленца, затим Крагујевац и ево нас код Јагодине.

Гледамо где су Балони. Нигде никог. Контролор јавља да су већ сви приземљени због времена. Па то за балоне је супер вест, али због времена!? Видећемо то касније, сад се концентришемо да нађемо наше ходочаснике.

Полако спуштамо висну, одјављујемо се Београду и пријављујемо се Нишу. Показујем Ољи где је аутопут а где је паралени стари пут, показујем и шта је Јагодина, шта Ћуприја а види се већ и сам Параћин ... Ми смо изнад Јагодине и крећемо према Ћуприји. То се мери у минутама. Летимо између аутопута и старог пута, како би нам сунце било под добрим углом за сликање. По прорачуну пре полетања, наши пешаци су треба да буду негде на изласку из Ћуприје према Параћину кад ми будемо стигли... Већ смо изнад Ћуприје... е сад концентрација. Треба видети два пешака ... Летимо споро, обоје гледамо, припремљен, али ништа ... ми смо већ у Параћину. ЕЕЕЕее, само да нису стигли већ у Параћин. На све то, облаци које видимо из правца Ниша делују застрашујуће. Нећемо још да одустанемо. Телефон у руке, и заокрет по сред Параћина ... Микац се јавља, једва га чујемо од мотора .... Каже да су нас видели, да су на пола пута Ћуприја – Параћин и да је ту неко складиште !!! Савршено ... Ми смо тамо за 30 секунди. Неколико пута надлећемо тај део али их не видимо. Контролор из Ниша већ пита где смо и да ли слећемо. Облаци из правца Ниша обећавају велико невреме. Да ли  је могуће да нећемо успети?!

Невероватно, али тада нам  је поглед на ходочаснике заклонио неко дрво. Наше треће искушење за данас. Успели смо, видимо их, машу нам. Оља фотографише, правимо неколико кругова и то је то. Контрола из Ниша поново зове. Пилот доноси одлуку да слети и зове хидрометереолошки завод. У зависности од тога шта они кажу ми ћемо или одмах полетети или отићи на планирану кафу са ходочасницима.

Били смо у зони аеродрома Параћин за два минута. Све је уредно обележено, сређено. Писта добра ... слетели смо и паркирамо. Домаћини нас гостољубиво примају и радују се кад чују зашто смо дошли и шта намеравамо. Зовемо  хидрометереолошки завод. Добијамо информацију да још 2-3 сата  неће бити проблема !!! Радосни што имамо прилику да се видимо са ходочасницима, па чак и да прошетамо са њима, зовемо такси. Такси централа никако да схвати да смо дошли на аеродром у Параћину и да не треба 90 еура за превоз и 2 сата чекања да такси стигне. Ми нисмо на Сурчину, ми смо ту код њих. Некако смо се споразумели, и такси стиже за пар минута. Вози нас старим путем до Ћуприје. Очекујемо ходочаснике, али њих нема ... Стижемо у Ћуприју и зовемо их телефоном. Сазнајемо да су у једној кафаници на уласку у Параћин. Ту смо се мимоишли. За пар минута ми стижемо.

Сам сусрет је био посебан. Ми под тензијом (авион, временска прогноза, контрола, балони, телефон, ... Оливера први пут лети...) а они људи смирени, сталожени. У односу на нас,  као да су са друге планете. Радосни су што смо са њима и што смо им пружили подршку на овај начин. То се некако види на један посебан начин. Уз кафу, започињу причу  о првих 150 километара њиховог ходочашћа. Они су добро, не осећају умор. Мали проблем им ствара честа промена времена и непогоде које су честе тих дана. Тада се склањају под тремове и терасе кућа поред којих пролазе. Рекоше нам, да после напомене да ходочасте према Хиландару, шумадинци их подржавају и топло прихватају, позивају их у своје домове.

У тренуцима предаха  у кафанама и ресторанима, бивају чашћавани од власника или пак пролазника. Сведоци смо да је то био случај и са рестораном где смо се срели са њима. Једноставно, ништа нам нису наплатили. Све је било на рачун куће.

Са великом љубави причају нам о Светој Гори, о Хиландару,  Кареји о пењању на врх Свете Горе, Атос. О манастиру Ватопеду у коме су пре неколико година целивали једну од највећих светиња Хришћанства, Ризу - Појас Пресвете Богородице. Планови за ову годину су им да поред неколико манастира, обиђу Симоно - Петра, манастир  у који ретко примају ходочаснике.

Мора се признати да се благодат осећа. Оља и Душан се полако смирују. Причи никад краја. Теме су Света Гора, шта планирају, шта су већ раније доживели, али и шта сусрећу сада на овом путу. За нас је све фантастично што чујемо. Како би било лепо, прошетати пар километара са овим људима. Да Душан бар није сео окренут у правцу Ниша, одакле је долазило све горе и горе време, можда би и урадили праву ствар и остали са њима до краја дана. После битке, сви су генерали. Тако и ми ... пре битке доносимо одлуку да ипак морамо што пре назад. Зове се контрола и лет се помера за 12 часова... Практично одмах да кренемо ка аеродрому. Неколико пута ми устајемо и враћамо се, јер нас прича просто веже да останемо са људима. На крају је већ и задувало. Правимо неколико фотографија са земље и идемо право на аеродром Давидовац код Параћина.

По доласку на аеродром, одмах проблем. Иако нам је лет одобрен пре мање од пола сата, контролор пред само полетање јавља да не можемо према Ваљеву, јер је тамо невреме и кренула је противградна одбрана па је цела зона затворена. Искушење и то четврто по реду. Противградне ракете, смејем се и коментаришем: „Нисам ја војни пилот, па да летимо између ракета“. Не нервирамо се. Закључујемо да се ипак нешто дешава, кад оволико проблема имамо.

Време, тј. невреме је непредвидиво у ово доба године. Локално се праве грмљавине и облачности, киша и град па је тешко прогнозирати. Сад затворено Ваљево, тамо се разведри, затвори се Крагујевац и Краљево и тако у круг. Ми седимо у приправности на аеродрому, јер чим добијемо слободно, ми полећемо. Треба нам 35 минута до Ваљева без ракета и грмљавине. Сваких пола сата се зове контрола, хидрометереолошки завод, гледа се ситуација на интернету ... Србија кува, час на једном, час на другом месту. Никако да се отвори та наша рута и да се ми вратимо назад. Пролазе сати, смењују се сунце и киша, али кажу нам да је око Ваљева и даље лоше. Шаљу нас на резервни  правац, преко Бугарске и Румуније па на Сурчин. Немамо ни горива за толико. Зачуђени овим предлогом, одлучујемо да сачекамо. Чујемо се са ходочасницима. Они већ прошли Параћин и настављају према Појатама. Ускоро завршавају за данас. Брину се за нас. Е да смо знали, па да лепо шетамо са њима и уживамо ... овако стојимо у месту, као на иглама и гледамо у небо. Констатујемо да ће они пре стићи у Хиландар него ми на Уб.

Љубазни домаћини из Аероклуба Параћин на аеродрому, нас нуде кафом  и сендвичима али иако смо гладни одбијамо јер је петак, посни дан.

Дозвола за полетање нас је задесила гладне пред сеоском продавницом. Таман смо је нашли у нади да ће бити неког чипса, кад контрола јавља: „чисто до Ваљева“. Трчим  до авиона, поздрављамо се са домаћинима, загревам машину и јављам се ходочасницима да их поново надлетимо (сада на потезу Параћин – Појате) и да направимо боље фотографије,  па да продужимо ка Ваљеву. Полећемо.

Срећни смо и припремамо апарате за сликање. Изнад Параћина смо (два минута након полетања) и крећемо да трагамо за пешацима. Контролор се поново јавља, извињава се, али морамо на слетање, јер је поново стартована ПРОТИВГРАДНА !!! (које је ово данашње искушење, шта нам се ово дешава !?). Одлучујемо да их ипак фотографишемо, па да се вратимо назад. Све је било некако на брзака, али смо успели. Отворен пут, равница ... слике су одавде испале феноменално! Јасно смо их видели и опкружили пар пута. При поновном слетању пролазимо поред и сликамо манастира Покрова Пресвете Богородице у Лешју,  у чијој се близини и налази аеродром на који се враћамо.

Да би снимили ходочаснике и сам манастир, а уједно и да би испоштовали наредбу контроле да се брзо вратимо слетели смо са леђним ветром. Све је било у оквиру дозвољених норми и прошло је без проблема.

На аеродрому иста прича. Контрола – метеорологија – чекање. Полако се смрачује и ми смо све више песимистични да ћемо се вратити авионом. Коментарисали смо да ови из метео центра и нису нешто стручни али ко може да проникне у природу и промисле Божије. Песимистични смо али нисмо нервозни и напети. Сад смо већ сигурни да је све ово искушење јер описујемо и величамо један Богоугодан подвиг. Оливера чита Псалтир, а Душан дрема. Већ га сви знају и у хидрометереолошком и у контролама лета.

Већ уговарамо превоз са Уба. Треба неко у петак увече, непланирано да пређе два до три сата вожње у једном смеру ... и да нас врати. Авион остаје, па бих морао неки други дан, по машину. Богу хвала, имало је добровољаца, а ми смо чекали да се још једном смири све. Шта да се ради, бар смо нашли чипс и кикирики, па стомак више није скроз празан.

Напокон негде око шест поподне, и целих 6 сати у хангару Параћинског аеродрома,  јавише нам да су се облаци рашчистили и да можемо полетети. Нашој срећи није било краја. Поздравили смо се и захвалили,  момцима из  Аероклуба  Параћин и полетели према Ваљеву.

Лет је био за чисту десетку а пилот на висини задатка.

Невероватно како је сунчано било у тим вечерњим сатима, мирно, ни трага од  ветра, облака и ракета. На аеродром у Дивцима слетели смо негде око седам увече, уморни али пресрећни  јер је мисија због које је сав наш труд уложен била извршена.

Наше ходочаснике на путу ка Светој Гори и манастиру Хиландару смо обиишли, усликали и дали им подршку за даљи пут. У тренутку када овај текст пишем они су негде у Бугарској и огласили су  се следећим речима „Дан дванести, Галабовци- Батановци, све вам је јасно, са данашњим 34 км, убили смо и  четврту стотку, за две недеље. Мало? Пуно? Довољно?“.

Ми кажемо храбро и онако како је дато по жељи срца и по мери сваког од вас.

Нека Господ и Пресвета Богородица штите и чувају на даљем путу,  наше Ходочаснике и подвижнике. Желимо им да их ово дело које су започели доведе пред  игуманију Хиландара Икону Пресвете Богородице Тројеручицу а сав овај напор и труд нека буде једино и само на прослављање имена Господњег.

Амин

Чланак уредили Оливера Обрадовић и Душан Петровић