МАНАСТИР ОСТРОГ - ПУТЕВИМА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ - I ДЕО - кликните на линк да прочитате

Док се наш слух и срце наслађују православном духовном музиком, углавном песмама из „Духовне лире“ Светог Владике Николаја, а очи упијају блештаву белину дана на мору, спуштамо се ка Херцег Новом и Мељинама до надалеко чувеног манастира Савина.

Као бисер кога љубоморно чува шкољка, у шумарку изнад Мељина и Херцег Новог, спокојном тишином ограђен од вреве свакодневице и буке ужурбаних туриста, смештен је манастир Савина, један од најлепших и најзначајнијих православних манастира на приморју, у коме су радо боравили Владика Николај и Патријарх Павле.

Ганут лепотом овог светог места, Свети Владика Николај у свом делу „Моје успомене из Боке“, боравећи у Савини, записао је: „Ако игде на овој грешној земљи има достојна места за становиште Бога, то је заиста ова света обитељ“.

Комплекс манастира обухвата три цркве: најстарију, малу цркву Успења Пресвете Богородице коју је подигао Свети Сава у XI веку, затим велику цркву Успења Пресвете Богородице с краја XVIII века и цркву Светог Саве, чије темеље је, у XI веку, освештао лично Светитељ, а посветио ју је свом знаменитом имењаку Светом Сави Освећеном. Ова црква се налази изван манастирског комплекса, на неколико минута хода, на брду са кога се пружа предиван поглед на сам манастирски комплекс.

Манастир је био пуст до краја XVII века када су у њега дошли монаси из Тврдоша и почели да га обнављају. У њему се чува рука Свете преподобне Евгеније и прст Светог апостола Томе, као и чудотворна икона Мајке Божје којој смо имали прилику да се поклонимо и да је целивамо.

Порта манастира обилује цвећем и бујним медитеранским зеленилом и потврђује речи Аве Јустина о цвећу као остатку раја на земљи. Са терасе се пружа величанствен поглед на Бококоторски залив, а гробље потпуно одражава историју Херцег Новог, пошто су на њему, осим монаха, сахрањени и чланови угледних новљанских породица.

Поред локалне историје, ова светиња је сведок и опште историје српског народа. Наиме, у њему је, 1934. године, пред само испловљавање за Марсеј, где ће бити убијен, боравио и престолонаследник Александар Карађорђевић. Пре него што ће испловити на разарачу „Дубровник“, пожелео је да се управо у овој светињи помоли Богу и запали свећу. Намеравајући да сам звони, повукао је звона, али уместо оних којим се најављују радосни догађаји, огласила су се погребна звона.

Тумачећи ово као изузетно лош знак, и као упозорење с више, игуман га је, плачући, на коленима преклињао да не иде, на шта је краљ само слегао раменима, и обремењен црним слутњама, упутио се на пут без повратка, при том скинувши панцир. У тим тренуцима, краљ једне мале земље, по својој помирености и прихватању властитог крста, личио је на свог славног претходника Светог кнеза Лазара, али и на самодршца огромне земље, на Светог цара мученика Николаја II Романова, показавши тако још једном несумњиву снагу духа и одлучност са чврстим упориштем у Православљу.

Боравећи у манастиру, били смо у прилици и да разгледамо његову надалеко чувену ризницу, у којој се чувају богослужбени предмети, иконе и друге драгоцености од изузетног значаја и вредности, помоћу којих се осликава не само историја самог манастира, већ и историја православног српског живља у читавој Боки Которској.

Аутор текста:

Живана Баратовић

Наставак у чланку - МАНАСТИР ОСТРОГ - ПУТЕВИМА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ III ДЕО - кликните да прочитате