
Отац Јоил, дугогодишњи чувар моштију Светог Василија, једном приликом је рекао, „Да нам ништа Господ није оставио него само Св. Василија Острошког чудотворца, слободно се можемо позвати на Јеванђеље: слијепи прогледају, глувонјеми проговоре, узети ходају, губави се чисте.“ Много пута сам у манастиру била сведок чудасних и нашем уму несхватљивих, исцелења болесних.
У тајанственом, слободно могу рећи „брлогу“ наших свакодневних једнако истих пролазних и трајних мисли, речи и дела ми непрестано поткупљујемо оправдање. Праштамо сами себи, са надом у ново-боље сутра, не питајући то ново-боље сутра, колико ће њега коштати јуче, а колико оно прекјуче. И не само да смо онакви каквим никада нећемо упознати себе, него упорно у свом не познању трагамо за путем а стојимо непомично на њему. Једином путу истине – путу Господњем. На том путу сви су позвани у својој слободној вољи, коју нам Отац наш дарова Својом безграничном и безусловном љубављу.
Сваки манастир је по једна негуасива свећа, која гори кроз молитву чистих срца. Православље је језик којим нас Господ учи да говоримо. А ми смо неми, не зато што не умемо проговорити а разумемо, него зато што не желимо пожелети спасење себи, јер га неуморно у заблуди осећамо и видимо.
Тако и ја недостојна грешница у „брлогу“ својих сагрешења, у моментима непознања, похитах, чезнути да говорим. И та чежња кроз жељу, почела ме је учити слово по слово.
Једно од мојих првих ходочашћа било је под манастир Острог и то баш на дан Славе манастира Светог Василија Острошког, 12-тог маја.
До тада о овом манастиру и самом Светитељу нисам знала готово ништа. Као и многи традиционални верници имала сам невероватно јаку жељу да одем под Острог и поклоним се нетрулежним моштима Светог Василија.
Нико ко је у Острог дошао, кући се није вратио исти и нико се није вратио а да му Свети Василије није помогао. Небројана су исцелења код моштију Светог Василија.
Људи осећају велику силу и Благодат Острошког Чудотворца и више од 400 година од престављења Св.Василија, просто хрле ка Острошким стенама и ка малој пећини у којој је смештен кивот са моштима светитељевим.
Са мог првог ходочашћа вратила сам се исцелења и духовни и физички.
Годинама сам имала брадавице по рукама и на левој и на десној руци, покушавала сам да их отклоним на све могуће начине али ништа није помогло. Тада када сам први пут отишла под Острог и преспавала ујутру кад сам устала нестале су све до једне, као да никада нису ни постојале. Да ли можете да замислите то моје изненађење када сам погледала у своје очишћене руке? Помислила сам да сањам, да то никако не може бити стварност, да ја то не заслужујем! Али милост Светитеља је неизрецива, Он не само да исцељује и помаже оне који га моле него и оне који га заборављају. У свом дому прима готово све и грли својом безусловном Божанском љубављу.
Укратко сам описала мали део који се односи на физичко иселење. А оно друго важније, духовно, осећам сваки пут када сам под Острогом. А то је у последње време по неколико пута годишње.
Своја летовања и зимовања заменила сам послушањима у Острогу.
Преко године више од месец дана проводим на испомоћи манастиру, у коме сам нашла искрене пријатеље боље рећи браћу и сестре и свог Духовног оца.
Под Острошким стенама једног дана док сам одлазила од доњег до горњег манастира, у уму су ми се јавили стихови разних песама, а већина њих биле су о Слави Господњој и о Божијем угоднику Светом Василију Острошком.
Једна од њих гласи овако:
Свети Василије
У Твом Дому...
У том Рају, који земља има.
Шта значи дати речи?
Кад мало тога се може открити њима.
Од позива Твог,
Који нас уз нашу жељу,
К´ Теби призива.
До, осећаја који Благодат
Његове посете скрива.
Ти примаш нас раширених руку,
Иако само грехе
Приносимо у њима.
И радошћу отапаш
Ледена срца, нас грешника...
У толикој љубави,
Која одаје све што око не открива.
У Твом Дому...
У том Рају, који земља има.
По Благослову мог духовника почела сам да записујем песме, којих до сада има за читаву књигу.
Много пута на својим послушањима и својим ходочашћима у манастиру била сам сведок иселења и чуда којиа су се дешавала код Острошког Светитеља.
Добро се сећам једне године под Острогом у току васкршњег поста палила сам свеће у горњем манастиру, кад зачу неки тих мушки глас како ми се обраћа с леђа: “Опростите, хтео сам нешто да Вам кажем.“ Ја се тргох, окренух главу и угледах дечка који стоји на штакама. Стајао је усправно подигнуте главе са благим осмехом на лицу и са радошћу у срцу, говорећи: Од рођења сам био непокретан. Овде сам направио прве кораке, почео да ходам, крстио се пре две године и другим речима, прогледао. Свети Василије ми је указао бескрајну милост, љубав и радост... Господ је Велики, Велики... Само се Њега плаши у животу и ничега и никога више... Ето, опрости, имао сам потребу да ти ово испричам.“
Окренуо се, корак по корак удаљавајући се... Гледала сам у њега очима пуних суза. Да. Плакала сам не од туге или бола, него од среће и радости, шапутајући:“ Радуј се Господе, радуј се Светитељу Василије у све векове, векова.“
Невероватне се и чудесне ствари, људском уму непојмиве дешавају се пред ћивотом Светог Василија.
Не чудим се и податку који сам скоро прочитала, да је манастир Острог највеће Православно светилиште на Балкану и после Јерусалима, једно од највећих у свету.
Дневно у просеку Острог посети преко 2000 људи, сваке године и сваким даном све више.
У току летњих дана, вероватно и због близине црногорског приморја, број посетиоца и поклоника је огроман.
У току зиме, за Ваведење 4 децебра, Славу црквице у којој се налази кивот са моштима Светог Василија, број људи који ходочасте према Острогу буде нешто већи. Једне године, пред саму Ваведење, увече, десило се нешто што са радошћу причам свакоме ко у свом срцу гаји као и ја, Љубав према Светом Василију.
Моја сестра у Христу, њен рођак и ја, негде око осам часова увече кренули смо од доњег ка горњем манастиру. Увелико је пао мрак, киша је падала и дувао је јак ветар. Нисмо међусобно разговарали, били смо свако у својим мислима и молитви. Слушали смо духовну музику сећам се била је то песма на грчком, Богородице Дјево, коју је написао Св. Нектарије Егински. Кад смо стигли пред капију горњег манастира наједном се зачуло звоно.
Једном, други пут, трећи пут. Већ на првом застадосмо погледима, гледајући се зачуђено. Звоњава је долазила изнад манастира, високо иза стена. После трећег звона нагађали смо шта је то могло бити. Ја сам рекла: „Ма шта се чудите, то неко чува овце“, јер је звоно тако и звучало. Разговор се завршио на томе, нисмо ни стигли некако ни помислити да је немогуће да неко у то доба ноћи чува овце. Отишли смо на спавање.
Ујутру, после Свете Литургије, док смо се спуштали ка доњем манастиру јер смо требали да кренемо, зачули смо разговор неке две жене. Једна је објашњавала, другој како јој се синоћ Свети Василије, (Слава му и милост) огласио. Говорила је да се Он оглашава звоном и да то не може свако чути. Ми смо остали без речи, да је било сувишно ишта томе рећи самим удостојењем такве благодати. Она је чула једно звоно а ми три. Светитељ се огласио сваком по једном.
На том путовању упознала сам и једног брата у Христу који је завршавао теологију и упознао ме са доста мени тада непознатих ствари чије сазнање ми је пуно касније кроз живот значило. Никада нећу заборавити његове речи :“Сваки одлазак под Острог је као да први пут долазиш.“ Да. То је заиста тако, а верујем да и остала браћа и сестре који су били знају да је Острог једна велика, необјашњива тајна Господа Бога нашега, кроз коју нас Свети отац Василије дозива и моли се неуморно за нас грешнике.
Вероватно знате да – у добру сви ћуте, а у лошем сви говоре, само зато да би опет приближили оно добро. Једно добро, вуче друго. А већ два сједињују и треће и увелико чине целину, коју представља труд. А труд је једно од оруђа које нас приближава спасењу. Јер у садашњем веку једино се можемо спашавати трудом и трпљењем.
Сваки пут када учинимо напор и потрудимо се да одемо на поклоњење неком манастиру, моштима или икони светитеља, и када палимо свеће у Славу њихову, ми се посвећујемо и уздижемо ка Небу.
На тај начин, сваки пут задобијамо још једног заступника за нас грешне, пред Престолом Господњим.
Слава Светом Василију, Острошком чудотворцу и Слава Господу који га прослави.
Амин.
Аутор текста
Кристина Денчић