Место на коме се јавила Мајка Божја

Свака повест о чуду Божјем помало личи на бајку. Да ли ћемо и колико у њу поверовати, зависи од снаге наше вере, чистоте срца и отворености наше душе према Богу. А ово је управо једна таква прича ‒ истинита, а лепша од сваке бајке, прича о вечној борби добра и зла, о ковитлацима српске историје, разапете између светлости и таме, некада ближе једној,  у појединим тренуцима, опет, другој крајности. И на крају, или на почетку, прича о настанку и трајању манастиру Покрова Пресвете Богородице код села Ђунис, у близини Крушевца, је и сведочанство о коначној победи добра и Божје силе светлости над силом таме, о победи смисла над бесмислом, вере над неверјем, а почиње овако...

Лета Господњег 1898, два дана пред Сабор Светог архангела Гаврила (26/13. јула), Пресвета Богородица се , на речици у близини села Ђунис, јавила тада тринаестогодишњој Милојки Јоцић, добродушној, честитој и послушној девојчици која је рано остала без мајке, рекавши јој да на том месту, поред извора лековите воде, треба да буде подигнута црква.

Пошто је девојчица о овоме обавестила свештеника и мештане, они су се брзо организовали и на том месту подигли цркву брвнару. Глас о лековитости изворске воде и о чудесним излечењима која су се ту дешавала заступништвом Мајке Божје, брзо се проширио најпре по околним селима, а затим шире, и људи су почели да долазе у све већем броју.

Видевши у овим окупљањима могућу опасност, тадашња власт је наредила да се брвнара сруши. Покушаја да се црква изгради било је још неколико, али кад год би неко покушао да је на том месту подигне, одмах је наређивано њено рушење. То је трајало све док нису почели да страдају они који су давали налог, они који су непосредно учествовали у рушењу, или неко од њихових најмилијих.

Милојка је умрла, а да није дочекала да на нареченом месту види изграђену цркву. Предосећајући скори прелазак у вечност, она је свом брату Драгутину оставила завет да управо на том месту подигне цркву.

Њен аманет испуњен је 1934. године када је, по благослову дубокоумног Светог владике Николаја Жичког, овде подигнута црква брвнара посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице (14/1. октобра).

Године 1977, започета је изградња великог храма, која је, забраном тадашњих власти прекинута након осам година. Започети радови настављени су 1993. године, а у потпуности су завршени 2001. године.

На месту порушене цркве брвнаре, 1997. године, изграђена је црква од чврстог материјала.

Одлуком Светог aрхијерејског сабора Српске православне цркве из 1964. године, ова светиња добија статус манастира, као метох манастира Светог Романа. Женски манастир постаје 1968. године.

Тешко је отргнути се свим овим размишљањима док се, попут капи у мору ходочасника из читаве Србије, приближавамо капији знамените светиње у предвечерје манастирске славе, узносећи Богу и нашој Небеској Заступници своје вреле молитве за оздрављење, излечење ближњег, рођење детета и какву другу потребу знану нашој души и срцу, или искрену захвалност за већ услишене молитве.

У очима једних огледају се нада и вера у испуњење онога за шта се моле, док у очима других блистају сузе захвалности за услишене молитве. Једно је сигурно ‒ равнодушних нема, док стрпљиво чекамо да се напијемо воде са чудотворног извора, и да своје уморне душе укрепимо молитвама Богу и Пресветој Богородици, узнетим поред камена помоћу којег је Мајка свих нас једноставној сеоској девојчици показала место на којем треба да се сагради црква у част њеном Сину и Њој.

Супротно свим законима природних наука познатих нашем разуму, тај камен се временом повећава, а ми, пошто знамо колико је људски ум непоуздан, а овоземаљско знање крхко, отварамо срце и пуштамо да се из њега излије све оно што нас је дуго мучило и тиштало, знајући да нас наша Небеска Покровитељка чује и да се заједно са нама моли свом Сину и Богу Створитељу.

Богослужења у манастиру трају читаву ноћ која претходи празнику, било да се ради о бденију, акатисту или јелеосвећењу. Сам манастир је премали да прими све присутне вернике, тако да се богослужења одвијају на отвореном простору, под куполом ноћног небеског свода, што ствара посебан утисак и душе уводи у дубоку молитвену атмосферу, коју не ремети ни киша која, у ово доба године, на овом географском простору, често пада.

Током бденија, вођени молитвама свештеника, обраћамо се нашој Небеској Мајци, тражећи од ње заштиту и молећи је да нас покрије својим омофором, као што је то учинила 14/1. октобра 911. године, када су јој се становници Цариграда, на бденију у цркви Влахерни, са својим свештеницима, молитвено обраћали да их сачува од најезде племена Сарацена.

Посебно је дирљив акатист Пресветој Богородици на извору лековите воде ‒ у тренуцима када се искључује манастирско осветљење, а једина светлост долази од воштаница у рукама ходочасника. Пламен упаљених свећа трепери и види се по свим њивама и околним брдашцима, докле год поглед допире, сведочећи да је пламен вере присутан у српском народу , какве год биле околности у којима живи и прилике које га окружују. С тим уверењем спремамо се да присуствујемо светој литургији на сам дан манастирске славе.

Када, по њеном завршетку, кренемо из манастира, не можемо а да се не запитамо колико нас би уопште знало за село Ђунис, иако се налази надомак старе српске престонице, да се, у његовој непосредној близини, не налази ова знаменита светиња. Ово говори у прилог чињеници да једна светиња и они који се моле у њој, духовно освећују и утичу на живот читаве области у којој се налази, а у изузетним случајевима и на живот читаве земље и народа.

Зато је за опстанак једног народа од пресудног значаја да уме да поштује туђе, а да воли, поштује и чува своје светиње. Основни предуслов за то је да их упознаје и да се у њима моли Богу да га сачува, поучи и срце му испуни љубављу, вером и надом.