Душа Паштровића, како га зову, овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а централна црква Св. Николе датира из времена Немањића и пре неколико година прослављено је 6. векова овог православног храма.

Прва црква Св. Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, 4. године пре великог раскола цркве на источно-православну и западно-католичку. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – Праскве.

Главна црква у манастиру посвећена Св. Николи заштитнику Паштровића, изграђена је 1413. године, а Балша III, син Јелене Балшић, ћерке Кнеза Лазара помиње се као њен ктитор.

Садашњи изглед добила је средином 19. века. Црква је током времена претрпела разне промене, међу којима су земљотрес и освајања од стране Наполеонове војске која је запалила цркву. Убијали монахе и односили све што је вредно.

Другу цркву краси иконостас направљен 1863. године, а иконе је насликао грчки иконописац Николас Пјотис. Унутрашњост краси икона Богородице „ страсне “. Горњу старију цркву која се налази на гробљу и датира из 11. века красе фреске које је нацртао Радул, познати иконописац оног времена. У манастирској ризници тихују и златни крст цара Душана који је пренет из Високих Дечана, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „ сто од правде “ за којим је заседао племенски збор Паштровића, икона Св. Николе коју је насликао Преподобни Симеон Дајбабски, чије свете мошти данас почивају у манастиру Дајбабе.

Историја овог манастира привлачи сваке године велики број верника и туриста који осим манастира желе да виде и прошетају Јегоровим путем, који је са краја 18. века и почетком 19. века направио једноруки монах, некадашњи руски властелин, Јегор Строганов. Он води од манастира до Челобрда са кога се шири поглед на Будву, Бечиће, Свети Стефан. Ова прича о руском монаху, доводи велики број руских туриста у Прасквицу са жељом да се Јегоровим степеницама попењу до Челобрда.

ЈЕГОРОВ ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

Појавио се једне олујне ноћи на дверима српске светиње изнад Милочера, у Црној Гори, и заувек остао. Затражио је чашу вина и уточиште, имао је једну руку и завет ћутања. Тајну која је као тешки вео прекрила све. Као послушање, дуже од деценије једном руком је крчио и градио ту стазу од воде у небо камен по камен. У смртном часу, на последњој исповести, оставио је кључ за своју судбину и судбину своје кћери јединице.

Бура је беснела данима. Окупљено за вечером, мало манастирско братство је у тишини ослушкивало олују и разбијање таласа о хриди. Вечера завршена, чекало се само да игуман устане и очита молитву и да се крене на починак. Изненада између два удара ветра, чуло се куцање на манастирским вратима. Монаси су се погледали. У ово доба и по оваквом невремену нису никога очекивали. Отац Симеон прибра се, крете и отвори. Пред вратима, покисао стајао је високи незнанац, бледог лица и дугачке браде.

Деловао је да је на измаку снаге, одсутног погледа. Тек када је ушао, монаси су видели да му недостаје лева рука. Понудили су му столицу, парче хлеба, али он не хтеде. Тражио је само чашу вина и пожелео да разговара насамо са игуманом.

Те ноћи братство српског манастира Прасквица крај Светог Стефана, добило је новог члана. Ћутљив, вредан, изгледао је као човек који носи велику тајну. Да је његов гост племићког рода, стари игуман Саво Љубиша је схватио истог трена, као и претпоставку да у себи носи велику муку. Отац Сава је добро знао руски пошто је седам и по година био свештеник на двору руске царице Катарине II. Желео је да остане у манастиру да ради и ћути. Игуман се сложио и одредио ми посебну келију и
наложио да се његов завет ћутања поштује. И би тако. До смртног часа, Јегор Строганов више није проговорио ниједну реч.

Убрзо је руски племић пронашао и своје послушање. Решио је да село Челобрдо, изнад храма каменом стазом повеже са морском обалом. Сваког јутра, из месеца у месец, из године у годину, долазио је на своју стазу, вадио камен, зидао и подзиђивао.

Радио је сваког дана изузев недеље и празника. Доносио би праче хлеба и тикву воде, крчио козију стазу, чупао шибље, равнао, постављао камење онолико колико је могао једном руком. Заједно са годинама низали су се и метри необичног каменог пута.

Десетак година касније у Прасквицу из далека стиже и млад, голобради монах по имену Јелисеј. Рекао је да је пострижен у Кијевској лаври и замолио да остане овде. Био је кажу, ведра особа, лепог лица и музички дарован. Од првог дана ставши за певницу задивио је све својим божанским гласом. Пажњу самог Јелисеја, привлачио је само једноруки старац. Свакодневно га је испраћао и дочекивао погледом са његовог градилишта. Немо га посматрао и у себи за њега молио. Често би пришао стази и
заклоњен неким грмом, дуго посматрао старца.

Четири године касније Јелисеј савладавши српски, учио је ђаке да читају и пишу. У више наврата стари игуман је предлаго митрополиту да га рукоположи за јеромонаха, али је то сам Јелисеј упорно одбијао. Говорио је „ нисам спреман “, „најпре морам да окајем грехе“.

Једне олујне вечери монах се разболео. Доводили су му видаре, набављали мелеме, али помоћи није било. Сваким даном његово здравље је било све лошије. Мучили се монаси да поврате свог сабрата, али помоћи није било. У свој тој немоћи Јелисеј је замолио да позову Јегора и да их оставе насамо. Дуго су Јегор и млади монах тиховали, заједно молили. А онда је Јегорова рука кренула ка глави болесника, скинула монашку капу и ослободила дугу кестењасту косу. Пред његовим очима млади монах се преобразио у девојку! По великом младежу на левој слепоочници, Јегор је препознао Јекатарину, своју кћер јединицу.

Дуго је Јегор ћутио и борио са својим мислима. Пред зору Јекатаринин живот се угасио. Монаси су запањено гледали у лице на смрт уснуле девојке и никад ћутљивијег старог Јегора. Одлучили су да је одмах сахране и да тајну заувек закопају. Убрзо је све било као раније. Јегор је наставио да гради свој пут, теше камен и поставља плоче. О чему је размишљао и шта му је срце ломило никада се није сазнало. Ипак, иако се заклео да ће ћутати до смрти није дозволио да са тајном буде покопан. У смртном часу позвао је калуђера у своју келију, истог оног који је последњих дана неговао младог Јелисеја и поверио му. „ Био сам високи официр царске Русије, желео сам да живот посветим служби и својој јединци Јекатерини. Био сам задовољан службом, још срећнији због своје лепе и паметне кћери. На несрећу Јекатарина се загледала у лепог капетана. Букнула је љубав на коју су они очигледно различито гледали. Она је волела, а капетан је желео само авантуру. То нас је ужасно болело, и њу и мене. Несуђеног зета сам изазвао на двобој. Капетан пуцавши први тешко ме ранио у руку и слабину, али моја десна рука није задрхтала, погодио сам капетана право у срце. Дуго сам се лечио, али су рањену руку морали да ампутирају. Али није то била највећа невоља. Када сам се вратио кући тамо није било моје кћери. Тражио сам је седам година, од града до града. Нажалост без успеха. У Русији више нисам могао да живим, желео сам да одем што даље. У Санкт Петербургу сам се укрцао на брод којим сам допловио до Будве, а још са пучине сам приметио овај храм. Тек овде када сам се мало коначно смирио за награду или казну Господ ми поново даде прилику да је видим и изгубим... „

Више од два века је прошло како је Јегор Строганов дошао на врата светиње подно Паштровићке горе. И данас то предање привлачи пажњу ходочасника, посебно Руса. Преноси се са колена на колено. Наиме, након одболоване љубави Јекатарина се
вратила кући, опростила је оцу, схватила бешчашће неверног капетана и бригенесрећног родитеља. Желела је да буде уз њега, да поврати мир и топлину породичног дома. Нажалост, оца у кући више није било, о Јегору се више ништа није знало.

Упоредо са очевом, текла је и њена потрага. Ишли су истим путевима, али у различитим временима. Много година касније, Јекатарина је од руских калуђера чула и за необичног руског монаха без руке у манастиру Прасквици. Кажу, одмах је била сигурна да је пронашла оца, али ће изгледа заувек остати тајна зашто се пред њим крила до судњег дана и смртног часа.