Свако ходочашће и поклоњење светим местима доноси нешто ново. Без обзира колико пута се ходочасти некој светињи, сваки сусрет са њом представља посебан, другачији доживљај. Када кренемо према светињи, са собом носимо проблеме, муке и болести које остављамо у њој, поред светих моштију и чудотворних икона, а за узврат од светитеља којима се поклањамо  добијамо мир, благодат, здравље и пуно осмеха да их понесемо кући. Осмеси су прави показатељ преображаја наше душе током ходочашћа. То је права метаморфоза наших душа и живота.

Трећи пут за последњих шест месеци Господ ме је удостојио да, са поклоничком групом чији је духовни вођа отац Михаило Биковић, ходочастим грчким светињама, пре свих Егини где се налази  манастир  Светог Нектарија. Сигурна сам да ми је Свети  Нектарије  Чудотворац отворио пут и позвао ме на Егину. Њему се највише молим. Али, изузимајући манастир посвећен Светом Нектарију, на овом ходочашћу не могу да се одлучим у којој светињи је већа благодат за моју душу. Током сваког од ова три ходочашћа негде, на неком другом месту ми је било „најлепше“. Управо због тог осећаја који не могу да опишем, пре неколико дана била сам укорена да ћу,  у својим текстовима, испасти несхваћена, а можда и дволична. Ипак, не знам како да одлучим у којој светињи ми је срце најбрже закуцало или трептај душе био најјачи?  Срце и душа мере немају.

Наше јануарско ходочашће започело је поклоњењем светињама Солуна- најпре, мироточивим моштима Светог Димитрија Солунског. Велика благодат и посебан мирис од моштију су се ширили кроз целу цркву, а били су употпуњени божанственом Литургијом и причешћем верних. Обишли смо крипту и целивали  место страдања Светог Димитрија.

Друго одредиште био је Суроти и  гроб сада већ светог Пајсија Светогорца. Отац Михаило је приметио да је то место, од како је старац Пајсије проглашен светим,  сасвим другачије, некако посебно - још већа благодат се осећа код самог гроба. Приметили смо и да се број поклоника на његовом светом гробу удвостручио.

После Суротија отишли смо у дивни манастир Свете Анастасије Узорешитељнице. Поклонили смо се њеним чудотворним иконама и моштима још неколико светитеља. Чувши колико је брза помоћница Света Анастасија, заштитница ове светиње, велики број верних из наше групе купио је лимене плочице које се намењују за здравље или помоћ при решавању одређеног проблема и стављају на неку од икона Свете Анастасије. На моју препоруку купују и тамјан који је у овом манстиру посебан. Монаси су нам, на самом излазу,  поделили освештано жито, парастосе које, у грчким црквама, верници доносе сваке суботе за покој душа својих умрлих.

Пут нас даље води ка Атини, одакле смо се, после ноћи преспаване у хотелу, у недељу рано ујутро, упутили ка манастиру Светог Нектарија у Камаризи, на Литургију и духовни разговор са старцем ситног раста, а горостасног духа, оцем Нектаријем Виталисом. Како смо се приближавали манастиру, ветар је почињао да дува све јаче, а тамни облаци постајали су све гушћи. Имала сам утисак да ће бити кише и ветра, што је лоше због нашег испловљављања ка Егини.

При изласку из аутобуса, ми жене једва смо успевале  да садржимо мараме и сукње, пошто је ветар дувао таквом силином да нам се чинило да ће нас, све заједно, подићи са земље. Читава ова слика деловала је веома смешно и некако смо, кроз шалу и смех, успели да се  дословно довучемо до цркве, где нас је, код самих улазних врата,  дочекала велика целивајућа икона Светог Нектарија.

После целивања иконе ушли смо у цркву, где је, на моје изненађење,  први пут од како долазим у Камаризу, испред самог олтара било поређано неколико кивота са моштима светих за поклоњење и целивање. Пришла сам и док сам се сагињала да целивам мошти које су прве с десне стране, схватила сам да ме, са мале иконе на кивоту, неко познат посматра. Искрено, у том тренутку била сам толико одушевљена да сам гласно узвикнула „Свети Василије!“, пошто сам на икони препознала лик нашег Светог Василија Острошког. У том малом кивоту, испод његове иконе, налазила се папуча острошког Чудотворца која је, због велике љубави старца Нектарија Виталиса према светом Василију, дарована манастиру у Камаризи.

Неки Грци су ме зачуђено погледали, али за то нисам много марила јер сам, препознавши на иконици лик Светог Василија, осетила онај мали трептај душе који нам Господ тек понекад дарује. Поред кивота у ком је била папуча Светог Василија Острошког, налазили су се и кивоти са деловима моштију Светог Нектарија, Светог Јеротеја и још неколико светитеља чија имена нисам умела да прочитам

У Камаризу сам, у име целе групе, а у славу Светог Фанурија, понела колач који је старац Нектарије Виталис, после Литургије, освештао са још доста колача и хлебова намењених за здравље – Артоса. Потом нам је поделио нафору и благослове, а затим почео да беседи.

Причао нам је о љубави Светог Нектарија према Србима, и о томе како се и он сам диви нама, поклоницима из Србије, јер нас сматра великим верницима. Рекао је да би и он волео да има вере као ми, и чисто срце као наш отац Михаило. У том тренутку нам је свима било помало непријатно. Осврнула сам се око себе, погледала погнуте главе поклоника  и помислила да,  пошто нас Србе сви куде, кад нас неко похвали, ми поцрвенимо. Можда тако и треба, јер велики духовници кажу да је руменило од стида - боја раја.

Старац нас је затим замолио да му отпевамо нешто на српском. Певали смо химне Богородици и још доста духовних песама, а он је као дете пљескао рукама и понављао понеку реч за нама. Отпевали смо му и Многаја љета, чиме се посебно одушевио. Научио је те две речи и непрестано их уз осмех понављао. Обратио се присутним Грцима и позвао их да  и они певају са нама. Одједном, сви заједно смо запевали и био је то један од оних тренутака у којима срце убрзано куца. Велика благодат разлила се на све нас, и Србе и Грке, кроз ову  заједничку песму љубави.

Током нашег боравка код старца, мени је пажњу привукао један догађај. Једна сестра из Осијека, веома  болесна, кренула је на пут и то је рекла оцу Михаилу. Док је старац беседио, отац Михаило  је позвао и она је неприметно села поред ногу старца Нектарија. Седела је ту неких петнаестак минута, и на- очиглед свих нас, њено лице је од изразито жуте боје, какву је имало, постало румено. Почела је да се осмехује. Тај осмех и здраву боју лица имала је до краја нашег ходочашћа. Тај преображај – метаморфоза духа  утиче и на тело, само зависи на ком ће месту нашој души и срцу  бити од Бога дато да се преобразе.

На растанку, када смо одлазили из цркве, старац  Нектарије је оцу Михаилу дао и један освешатани Артос - хлеб здравља, који је он након неколико дана поделио нама ходочасницима.

Док сам, по благослову оца Михаила, путницима у аутобусу делила колач Светог Фанурија, и била укорена што не знам напамет рецепт, нисам ни приметила да смо стигли у један од манастира посвећен Преображењу Господњем, који се назива још и Пантократор.

На платоу испред манастира видели смо шта значи сила природе кроз ветар који је још јаче дувао и дословно савијао гране дрвећа и палми. Игуманија манастира Пантократор, мати Стилијани овога пута нас није сачекала, пошто је због обавеза морала је да се повуче у келију. Једна од монахиња нас је дочекала, увела у манастирску цркву где је почела да беседи о историји манастира и чуду које се десило неколико дана раније.

Младић из Москве, од рођења  непокретан, који је чуо за ову велику светињу, прешао је хиљаде километара скупа са својим родитељима  да би се поклонио моштима пантократорских мученика. Планирали су да, после посете  овом манастиру, оду на поклоњење Светом Василију у манастир Острог. Дошавши овде, након што је целивао мошти, у дворишту је срео игуманију Стилијани која га је закрстила одређеним делом моштију рекавши му да је Бог своје одрадио, а да је од тог тренутка све на њему самом.

Нико од присутних није разумео значење ових речи, док после неколико минута у гостопримници, у којој је био послужен заједно са својим родитељима, младић, у једном тренутку, није устао из својих колица и наочиглед свих, не само проходао, већ и потрчао. Завладала је велика радост, и ово чудо дописано  је у књигу о исцељењима и чудима која су се збила у манастиру. У манастиру Преображења Господњег десио се преображај душе и видљив преображај тела, који су заувек променили живот двадестдвогодишњем Русу, који је, обишавши стотине светиња широм Русије и  православног света, лек за своју болест нашао на југу Грчке.

На растанку сестре су нам заблагодариле на даровима које смо донели, а ми се њима захвалили на послужењу. Једна од њих нас је испратила до аутобуса и љубазно  нам упутила позив да се, ако не успемо да испловимо за Егину, вратимо у Пантократор и ту коначимо

Овај поступак и сам позив били су нам потпуно јасни тек  када смо се, из луке Пиреј, отиснули на отворено морe.

Крај првог дела

КЛИКНИТЕ И ПРОЧИТАЈТЕ ПРВИ ДЕО - СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - СОЛУН

КЛИКНИТЕ и прочитајте ДРУГИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - АТИНА И КАМАРИЗА

КЛИКНИТЕ и прочитајте ТРЕЋИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - ЕГИНА

КЛИКНИТЕ и прочитајте једно лично искуство - СПАСЕЊЕ И ИСЕЉЕЊЕ НА ЕГИНИ

КЛИКНИТЕ и прочитајте ЧЕТВРТИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - МАНАСТИР ПАНТОКРАТОР

                                                                                                                                                                                                                                                Аутор текста:

                                                                                                                                                                           Оливера Обрадовић