У поноћ, на Богојављење, упутили смо се пут Сврљишких планина. Oдредница нам је био манастир посвећен Светом Архангелу Гаврилу.

Светиња са краја дванаестог века, задужбина је Немањићa. Дуго је представљао рушевину и био потпуно запуштен док му живот поново није удахнуо човек који снаге и воље има на претек да обнавља, Отац Варнава.

Баш њему ишли смо у посету. Благословљен нам је долазак са захтевом да не журимо и не јуримо у вожњи.

Пред манастирску капију стигли смо рано у зору. Доминирали су мркли мрак и апсолутна тишина. Невероватна промена у односу на градску буку која ми је свакодневница.

Одувек рано устајем и задовољство ми је представљало да посматрам свитање и околину. Последњи пут сам овде долазила пре три године.

Навиру ми сећања, радује ме све што је новосаграђено или обновљено. Видљив је напредак.

Извор Свете Петке надомак манастира сада има сређен прилаз, бетонску стазу са гелендерима као и прелепу надстрешницу.

Док се многима чинило да се скоро ништа не дешава, у то време увелико је трајала припрема наших домаћина за нови дан и дочек гостију.

Почели су да пристижу и верници из других градова: Бора, Ниша, Београда...

Игуман Ахримандрит Варнава (духовно чедо Старца Тадеја) и Мати Гаврила су жила куцавица овог места. Они предано брину о манастирском имању, живе у молитви, дочекују и испраћају госте.

Споменућу само да само да сам након захтевне радне недеље, која у мом случају подразумева шест радних дана, једини слободан дан искористила за ову посету. Веома ме је радовао долазак.

Пред пут су се, признајем, јављала различита искушења. Превазилазила сам ситуације у којима сам додатно анализирала сопствене реакције.

По отварању капије ушли смо унутра. Неки искусно, познајући сваки кутак цркве, док је било и оних који су ту први пут крочили.

Црква је мала, у себи чува неколико реликвија. Посебно значајне су риза са моштију Свете Петке, поклон из Јашија, као и икона Мајке Божије Брзопомоћница. Верује се да има чудотворно својство, помаже у невољи, оболелима од тешких болести.

Занимљиво је то да поред свећа за продају лепо пише „Сами се послужите, узмите кусур. Бог види ваше поштење“.

Реченица која јасно подсећа на савест.

Запалила сам свеће драгима, породици, пријатељима.

Припремљене цедуљице са именима „за здравље и спасење“ као и другу са крстићем „за упокојене“, одложили смо на место предвиђено за њих. Правило је да се уписују само имена крштених и искључиво ћириличним писмом.

Само исписивање имена није довољно. Потребно је да оне, на које сте мислили, споменете у молитви.

Оца Варнаву сачекали смо са великим поштовањем. Пре него је ушао у цркву на поклон је добио дрвену дуборез икону Свете Петке. Човек који је самоуки дрводеља израђује их беспрекорно.

Касније сам из разговора са њим сазнала где се још налазе његове рукотворине широм света у православним храмовима.

Црква је била пуна, поприличан број гостију.

Међу нама налазио се и аутистични дечак, пропустили смо га напред. Старије, којима је било напорно да стоје распоредили смо на столице.

Подељене су свима свећице и одмах нам је очитана молитва за здравље.

Молитва је унела у цркву невероватан мир. Сви су се усредсредили на њу. Мирис тамјана и воска раширио се свуда. Осетили смо добродошлицу и блискост.

Отац Варнава увек користи прилику да свима заједно објашњава како се правилно пости, исповеда. Напомиње и говори из личних примера и ситуација. Искуства су редован део живота и стално нас опомињу на то колико смо јаки или слаби.

Радовало га је то што смо се окупили у поприличном броју.

Богојављенска Литургија има посебан значај.

Велики празник прати освештавање воде за коју је овом приликом коришћена вода са манастирског извора.

Као доказ и потврда Јеванђељу објашњено нам је да се она никада не мути. Потребно је да се чува искључиво у стакленом суду, на битном месту у кући.

Након литургије уследио је заједнички ручак. Стара школа надомак манастирског дворишта сада има другу намену, постала је трпезарија.

Домаћини су овог пута припремили посни пасуљ (који је увек укуснији када се на велико спрема), неколико врста колача и кафу.

Трпеза од давнина повезује људе. Постало је прилично живо. Упознавали смо се једни са другима, размењивали искуства. Лепо је што су присуствовале све генерације, од најмлађих до најстаријих.

Могли су се чути коментари колико коме прија долазак. Колико им није било напорно да дуже од два сата стоје током литургије. Занимљиво је то да су гости из Ниша преко пријатеља из Ваљева сазнали какву светињу имају у комшилуку. Годинама редовно долазе.

Још је занимљивије и то што нас је служио Варнава лично, јер сматра да тако треба!

На крају са још неколико жена прихватила сам се поспремања и прања судова.

Током тог посла упознала сам послушницу која је за тај дан припремала храну за све нас.

Испричала нам је како већ неколико месеци живи при манастиру. Да је дошла због психичких проблема које је имала. Помогли су јој много, лечили разговорима, молитвом. Заузврат им помаже у свакодневним пословима. Неизмерно јој је драго што је успела.

Подсетила нас је својом причом на то да колико год да сте велики у свом сопственом реалном животу, заправо сте мали са свим својим врлинама, манама, проблемима...

Док смо ми доводили трпезарију у редовно стање, остали гости су један по један улазили у цркву са оцем Варнавом. Након завршеног пословања, ушла сам и ја међу последњима.

Сваки сегмент разговора усекао ми се у сећање.

Отац Варнава, иако млад годинама, завређује поштовање. Дар прозорљивости је способност проницања у морално стање другог човека и стање људске душе. Велики је духовник. Упознала сам га пре више од десет година.

Овакви разговори су ситуације у којима нема места ласкању. Говори се јасно, онако како јесте и никако другачије. Духовник не може проживети живот уместо нас. Он је само саветник, помоћник и молитвеник.

По добијању савета неопходно је да сами радимо на себи, поправимо ствари...допринесемо да будемо бољи.

Taj пут није лак, али је исправан.

Молитва је лековита и представља оруђе у рукама за добијање благодати.

Са вама ћу поделити најважнији савет који сам том приликом добила.

 "Моли се Светој Петки као и до сада.“

Овај јануарски дан је био прелеп, сунчан.

На растанку смо уз благослов oд Оца Варнаве сви на поклон добили и фотографију на којој је са Старцем Тадејем. Та слика нас је јако обрадовала, јер је ретка. Његова успомена је сада и наша.

По завршеној посети, свако је са собом понео онолико благодати колико је овом посетом светињи добио.

Сабирам сећања и нове утиске, срце ми је пуно.

Овом приликом сам са нескривеном радошћу писала о много чему.

Дану проведеном ван града нa тлу прелепог манастирa.

Дружењу са пријатељима и неким новим људимa.

Прилици да сагледам своје поступке, добијем савет од особе коју јако поштујем, захвалим се на доброме до сада.

Помогнем, потрудим се да исправим ствари, будем боља...

Срце ми је пуно, мисли смирене.

Oбећање сам испунила.

Покушаћу да једном реченицом резимирам дивне утиске.

Сви ми сваког дана учимо животне лекције!

Аутор текста:

Марија Рајовић