Солун, други по величини град у Грчкој, у својој историји био је од велике важности одмах после Цариграда. У њему је Апостол Павле написао  чувену посланицу Солуњанима. У овом граду су рођени браћа Св.Кирило и Св.Методије и из њега су кренули у своју мисију ширења Хрићанства и писмености међу словенским народима. Сам град и данас представља велико археолошко налазиште и током свог постојања у њему је било преко 365 цркава и манастира. Данас их има много мање а свакако на далеко позната је црква Светог Димитрија Солунског Чудотворца, над чијим се моштима и данас дешавају велика Чуда.

Пред само вече наша ходочасничка група пристиже на платоу испред цркве Св. Димитрија. Док улазимо у цркву примећујемо да је вечерња служба већ почела.

Умилно византијско појање и предивни мирис тамјана учинили су да и ми присуствујемо вечерњој служби и ако смо разумели тек понеку реч... Курие елеисон, анастасиос, ангелос, зои... и још можда по нешто.

По завршетку службе, прилазимо и са поклоњењем целивамо мироточиве и миомирисне мошти Великомученика и Чудотворца Светог Димитрија.

Пред кивотом овог Светитења од давнина дешавају се велика чуда, која се у новије време и записују.

Браћa Грци, сазнавши да долазимо из Србије, испричали су нам следеће Божије чудо које се догодило деведесетих година сада већ прошлог века.

Једног поднева у цркви Св.Димитрија, било је неколико верника који су се молили пред кивотом светитеља. Пар жена које су биле на послушању брисале су под. У цркви је све било мирно и тихо, ништа необично нису чуле, када се пред њима појавио војник у чудном крвљу испрсканом оделу.

Пошле су према њему и жалосно га питале ко је и одакле долази. Војник им је одговорио да је „из Солуна и да је био у Босни где се води рат за Православље“.

Жене су препаднуто гледале у овог ратника који је наставио да иде према гробу где је био сахрањен Св. Димитрије и нестао у њему.

У том тренутку у цркву је ушао свештеник и жене су му уплашено испричале о још једном Чуду Св.Димитрија које се пред њима догодило.

Задивљени причом о љубави Светитеља према нама, још један пут се враћамо и са захвалношћу целивамо мошти овог драгоценог заштитника Српског народа.

Сутрадан, рано ујутро прво што обилазимо јесте Црква светог Григорија Паламе, Архиепископа Солунског и Атонског пустињака и исихасте. Посећујемо још и цркву Свете Софије. Многи од нас управо овде сазнају да се под грчком речју Софија означава Премудрост Божија а не света Софија, као светитељка.

После обиласка ове две цркве одлазимо на Зејтинлик - Гробље српских ратника.

На улазу у гробље,  дочекује нас деда од преко 80 година, старина Ђорђе Михаловић, чија породица већ деценијама чува славне гробове српских, француских и италијанских војника. Чувар ове велике светиње показује нам крипту и објашњава да се овде налазе преко 8000 гробова страдалих Срба.  Над криптом са гробовима, подигнута је капела посвећена светом Архангелу Михаилу. На предњој страни маузолеја су стихови Војислава Илића млађег које нам деда Ђорђе рецитује.

Уз чашицу ракије за покој душе са тугом нам говори да после његове смрти овде више неће имати ко да „бди“ над гробовима српских ратника. Ми додајемо да се не брине и да ће Господ све уредити.

Обећавамо деда Ђорђу да ћемо и следеће године доћи у посету, а од њега тражимо да нам да чврсту реч да ће нас сачекати на капији.

           Аутор текста:

             Оливера Обрадовић