Црква Светог Јакова, припада Јерусалимској патријаршији и посвећена је апостолу Јакову, брату Господњем, који је био први епископ града Јерусалима и оснивач Јерусалимске цркве. Иако је испред цркве светог Јакова велика гужва, успевамо да уђемо у цркву, где Литургија увелико траје. Литургију светог Василија Великог, којој присуствује и патријарх Теофило, служе епископи на језику Господњем - арамејском и на арапском 

У време трајања Литургије, прилазимо и целивамо кивот у коме се налази плаштаница и неколико моштију светитеља. У овој цркви, у једном одвојеном параклису, који се ретко када откључава, налазе се кивоти са моштима оснивача и првог патријарха цркве у Јерусалиму, апостола Јакова и свих каснијих патријараха града Јерусалима.

При крају Литургије стајемо у ред за причест. Чујем неку грају и вику, и видим да су неке Гркиње препречиле пут и стале тако да не дозвољавају нашим ходочасницима да се Причесте. То је видео и грчки свештеник који је причешћивао, и видно љут почиње да виче на њих, прекида Причест и повлачи се у олтар. Ништа ми није јасно, у шоку сам, размењујем погледе са нашим ходочасницима. Сви смо заћутали. Једна од наших сестара почиње да пева „тело Христово, примите“,  придружујемо се песми, придружују се и неке Рускиње. Слава Господу, полагано, ситуација се умирује, свештеник излази из олтара са путиром у рукама и наставља да нас причешћује.

Велика су искушења на поклоничким путовањима, посебно на ходочашћу у Свету земљу. Велике су и благодати које се тамо добијају, велика је милост и сила Божија. Речима се не може описати доживљено, само се може осетити. Хришћанину који оде на поклоњење у Јерусалим, дато је седам пута више него обичном човеку, али ће се од њега толико и тражити.

Знајући све ово, оћутали смо гркињама и док смо на тргу, чекали нашег водича да би заједно присуствовали обреду „умивања ногу“, Гркиње су прошле поред нас погнутих глава.

На тргу нам водич прича о чуварима Jерусалимских патријараха - Чаушима. Ови верни чувари, су пореклом Турци, Селџуци и већ више од двеста године две породице своје мушке потомке, заветује на оданост и службу Jерусалимским патријарсима. На главама носе црвене капе – фесове, а у рукама имају дугачке штапове са гвозденим дном којима лупају о под и на тај начин најављују долазак Јерусалимског патријарха.

Обред „умивања ногу“ је чин када Jерусалимски патријарх умива ноге дванаесторици епископа, и представља спомен на догађај када је Исус опрао ноге дванесторици својих апостола на Велики Четвртак. На тај начин је својим ученицима показао како треба да служе једни другима и научио их како треба да љубе једни друге.

На великом платоу испред саборног храма Гроба Господњег,  постављена је бина са столицама, на којима седе дванесторица епископа, међу којима је и наш архиепископ Јован.

Обезбеђење и лични чувари патријарха Jерусалимског Теофила - Чауши, најављују његов долазак. Патријарх се пење на бину и благосиља окупљени народ и после заједничке молитве приступа се обреду где из једног сребрног бокала, сипа воду на ноге епископима и потом их убрусом брише. Све време док обред траје преко пута њих, на једном импровизованом балкону, свештеници читају Јеванђеље.

Гужва на тргу је велика. Како људи пристижу, све теже могу да видим сам обред. Сунце све јаче пече. Покушавам да изађем са трга и некако умољавам једног од чувара да ме пусти да изађем. Одлучујем се да, када изађем са трга, одем до руског манастира Марије Магдалине, и да у њиховој продавници, која је отворена само четвртком, купим миро за помазивање, које ми је препоручила једна сестра у Христу. Ни сада не знам како сам успела да се извучем из те гужве, па преко зграде Патријаршије и не знам којим уличицама дођем до једне мени непознате улице. Мислила сам да сам се изгубила, али ова улица са плавим металним вратима са стране, показала се као јако важна за мене,  јер сам преко ње успела да на Велику Суботу уђем у цркву  Гроба Господњег.

Настављам пут и пролазим поред Преторије - затвора у којем је био утамничен Исус Христос, и одлучујем да свратим и поклоним се месту где је Христос био заточен. На самом улазу у цркву, на руском језику, пише тамница Христова, а преко пута је табла са натписом тамнице два разбојника. У цркви нема људи, ту је само дежурни монах.

Улазим у просторију где је Господ Исус био везан. Речима не могу описати бол који сам осетила, када сам угледала стену са два отвора где су биле провучене ноге Христове и где је Он са трновим венцем на глави, прекривен пурпурним огртачем чекао пресуду и своје погубљење. Сузе ми непрестано теку док на зиду гледам мозаик који приказује ову потресну сцену са приказом Исуса и два Анђела Господња.

Док излазим из ове просторије, прилази ми монах и пружа ми бочицу са уљем из кандила које гори изнад места заточења Христовог.

Пут настављам улицом Бола, пролазим Стефанову капију и прво долазим до цркве Гроба Пресвете Богородице.После молитве, оцу Прохорау, поклањам једну икону Св.Василија Острошког и Православну бележницу у издању наше цркве на Убу.

Настављам пут  према манастиру Марије Магдалине и док чекам да монахиње отворе продавницу,  ту срећем једну групу српских ходочасника и од Оца Наума из Црне Реке и Оца Доситеја из Сопоћана, које од раније познајем, узимам Благослов. У продавници ми монахиња даје тражено миро и на Руском ми објашњава нешто што ја не разумем. Прилази нам један наш брат и преводи ми да ће ми монахиња поклонити,  оргинално Нардово миро које се прави по рецептури старој две хиљаде година и да је таквим миром Исус био помазан.  Одушевљено прихватам у руку малу бочицу тамне боје, отварам поклопац и удишем прелеп мирис,  који никада до тада нисам осетила.  Лепоту овог мириса могу потврдити и мени драга браћа и сестре у Христу који су тај мирис осетили.

Захваљујем монахињи и радосна крећем према дворишту храма, где срећем нашу Српкињу, сестру Наталију,  Искушеницу у овом манастиру. Прича ми да је одавде стигла из Србије по Благослову оца Дионисија,  игумана манастира Св.Стефана у Липовцу.  После краћег разговора, растајемо се и и ја јој поклањам папирну иконицу Аве Јустина Ћелиског.

Одлазим у хотел на ручак и одмор јер увече у 18 сати, у цркви Васкрсења Христовог почиње служба где се читају дванаест Страсних Јеванђеља.

Велики Четвртак представља  дан када је Господ Исус Христос на Тајној вечери на Сиону, установио свету тајну Причешћа. Поделио је хлеб својим ученицима и рекао: „узмите, једите, ово је Тело моје“ и пружио им је чашу рекавши „пијте из ње сви,  јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“(Мат.26, 26-28)

То је и дан када је Јуда, у Гетсиманском врту, издао Христа за тридесет сребреника.

Нешто пре 18 часова стижемо у цркву Васкрсења Христовог која се налази преко пута Гроба Господњег. Већ је све пуно, некад ми се чини да ови људи унутра а понајвише Гркиње, уопште и не излазе из цркве.

Једна група старијих Гркиња, са собом увек носи специјалне реквизите, а то су: мала столичица - хоклица, кишобран и пар комада игала за шивење. Невероватно, али истинито. Хоклица им служи за седење, некад чак и испред самог Патријарха, кишобран да се сакрију од сунца, а игле да боцну оног ко им се нађе на путу. Ово последње сам осетила на својој кожи. Ко је имао прилике да их сретне на ходочашћу, зна да говорим истину.

Но враћам се на тему, а то је Велики Четвртак, вечерња служба и читање дванаест Страсних Јеванђеља.

Свечани долазак Јерусалимског патријарха најављују Чауши, тако што својим дугачким штаповима лупају о под. Патријарх у пратњи епископа прво одлази до Светог Гроба на поклоњење, а потом улази у цркву Васкрсења. Њихове тамне одежде већ најављују тужне дане који нам предстоје. Патријарх одлази до свог трона, где све време стоји и моли се, док мали број верника успева да дође до њега и узме благослов. Јеванђеља се читају на неколико језика. Патријарх чита најпре Јеванђеље на грчком. Једно од Јеванђеља чита и наш архиепископ Јован и пошто је језик читања нама разумљив све нам бива јако потресно. Док се Јеванђеља читају присутни народ стоји, а у другом делу службе сви седну, на своје столице, или на клупе и степенице у цркви.

Необично је, другачије него код нас. Ми, све време док служба траје, стојимо, а док се читају Јеванђеља клечимо. Навикнута на такав редослед, покушавам да стојим и клекнем када треба, али бивам прекорена од неких, и одустајем од тог наума. Вечерња служба и Бдење већ траје нешто више од пет сати, осећам да сам све уморнија. Повремено се окренем и погледам по цркви али видим да је већина ходочасника из моје групе вероватно већ отишла на спавање. Видим и неке вернике који спавају седећи на својим столицама. Једино ко стоји право као свећа, као да је служба почела пре пет минута, а не пре пет сати је наш драги отац Павле са Хиландара.

После завршеног Бдења, негде око поноћи, нас неколико кренуло је у хотел на одмор, сада већ преуморни од многих обилазака и дугих Бдења. И духовно и физички, потребно је да се спремимо за сутрашњи дан јер сутра је Велики Петак - дан Христовог Страдања.

  Аутор текста

Оливера Обрадовић