Прочитајте први део текста кликом на линк: СВЕТИ САВА и СТАЗЕ НЕМАЊИЋА – први део ходочасне приче – кликните за детаље

Настанак манастира представља право чудо Божје. То је прича о указању светитеља пред очима дечака чистог срца. Наиме, једног дана 1890. године, непознати светитељ се јавио дечаку, сирочету без родитеља, који је, на месту где је данас манастир, напасао овце свог ујака. Светитељ му је рекао да помери стадо, јер је место свето, и да ту сазида цркву. Затим је дечака повео са собом и увео га у једну од пећина на Дајбабској гори како би му показао своје мошти. Дечак је то испричао јеромонаху Симеону (Поповићу), потоњем старцу Симеону Дајбабском, који му је поверовао и на том месту почео да, 1896. године, у пећини подиже цркву коју је сам осликао.

За нас Убљане, поред несумњиве благодати, манастир Дајбабе има и један, усуђујем се рећи, посебан значај, који произилази из чињенице да је његов настојатељ током низа година био игуман Исак, пореклом из наших крајева.

Стигавши у Подгорицу, посетили смо један од најлепших и највећих православних храмова на Балкану ‒ Саборни храм Христовог Васкрсења. Изградњом ове велелепне богомоље град Подгорица и читава Црногорско‒приморска митрополија уписали су се крупним, златним словима у духовну мапу хришћанског, православног света. Све у вези са храмом је монументално, опредељено да стреми Господу ‒ почев од ширине, висине, спољашњих габарита до чињенице да храм има 17 звона од којих је једно, тешко 11 тона, највеће звоно православне цркве на Балкану. Једну од централних композиција у храму представља фреска на којој су изображени Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви.

Ипак, поред очигледне величине и раскоши унутрашњости храма, у њему осећамо и нешто препознатљиво, нама блиско, што се делом може објаснити податком да је идејни пројекат храма дело др Предрага Ристића, архитекте за кога је градња цркве исто што и савршена симфонија. Он је радио и пројекат Храма Вазнесења Христовог на Убу, који такође слови за једну од најлепших православних цркава савременог доба, по мишљењу не само мештана, већ и посетилаца.

Следећа станица на нашем духовном путовању је древни манастир Морача код Колашина, којег је, 1252. године, саградио Стефан Вукановић Немањић, син краља Вукана, унук Стефана Немање. Овде се чува десна рука свештеномученика Харалампија.

Манастирски комплекс се састоји од саборне цркве Успења Пресвете Богородице, црквице посвећене Светом Николи и зграде конака. У близини манастира је све посебно, одише лепотом и миром ‒ природа, људи и грађевине. Све се радује и слави Творца који је баш то место изабрао за свој дом. Кроз сам комплекс протиче поток, да би потом, спуштајући се низ стене формирао чудесни водопад Светигору, који се улива у реку Морачу.

Предање каже да је баш изнад тог водопада Стефан Вукановић једне ноћи угледао свећу, и  препознавши у томе Божје знамење, одлучио је да, на указаном месту, подигне манастир. А нама који, неколико векова касније, стојимо на овом светом месту, дивећи се Божјој творевини, остаје као завет да, попут наших благочестивих предака, на том и сваком месту славимо Господа док нас буде.

Живећи на земљи, ми стално имамо потребу да омеђимо све што сматрамо својим ‒ двориште, њиву, шуму, државу, заборављајући при том да ништа није наше, и да смо сви само пролазници на путу ка свом коначном циљу ‒ вечном животу. 

Путујући ка граници Црне Горе са Србијом, заустављамо се у чудесном манастиру Куманица надомак Бродарева, који нас изнова уверава да у духовном свету границе не постоје.

Манастир је посвећен Светом архангелу Гаврилу, а подигнут је крајем XIII и почетком XIV века. То је место где се под истим небом могу срести не само православни верници, него и католици и муслимани, који долазе по опрост, лек или да искажу своју захвалност за услишене молитве.

Док слушамо причу о опасностима времена у којем живимо, о неопходности да увек живимо хришћанским животом, сазнајемо да се у манастиру налазе чудотворне мошти Светог Григорија Куманичког. Како се не зна поуздано ко је био овај светитељ, постоји предање да се у манастиру чувају мошти Светог Саве, а да су на Врачару спаљене мошти неког другог. Без обзира да ли је то само веровање или истина, мошти, које се чувају у овом манастиру, вековима пружају исцељење онима којима је потребно, па се све већи број поклоника одлучује да, током летњих месеци, проведе ноћ у молитви, под ведрим небом, у порти манастира, онако како се то чини под Острогом.

Молитвено обраћање Господу не ремети чак ни тутњава воза на прузи Београд‒Бар, која пролази поред саме порте манастира. Ми смо овде, осим најважнијег, духовног, добили и телесно окрепљење у виду кафе, хладне воде и шећера, како би, по врелом дану, освежени, наставили наш пут ка Србији.

Убрзо по преласку државне границе, посетили смо знаменити манастир Милешеву из XIII века, задужбину краља Владислава, сина Стефана Првовенчаног. Већ од саме капије и првог погледа на манастир, постаје јасно да је ово задужбина једног краља, подигнута са намером да у њој пронађе свој вечни мир, поред свог вољеног стрица и поштованог духовног учитеља и узора ‒ Светог Саве.

На улазу у порту дочекује нас „Бели анђео“ изливен у бронзи, што оставља посебан утисак на вернике. Сама порта је детаљно уређена и својим изгледом потврђује речи Аве Јустина Поповића о цвећу као остатку раја на земљи.

Унутрашњост манастира је у потпуном сагласју са лепотом порте.Ту се као сачувани део композиције „Мироносице на гробу Христовом“, својом лепотом посебно издваја фреска „Бели анђео“, која представља ремек-дело српског средњевековног фрескосликарства. Она додирује душу посматрача светошћу и светлошћу којима зрачи, позива на смирење и молитву, представља поглед у вечност и не чуди што је фотографија баш ове фреске прва слика послата из Европе у Америку, 1958. године, посредством Евровизије, а 1962. године, иста фотографија налазила се у првом сигналу послатом у космос.

По сопственој жељи, у Милешеви је сахрањен краљ Владислав, а у припрати манастира налазио се саркофаг са моштима Светог Саве, који је обновљен 2003. године.

Поред немерљивог духовног, Милешева има и важан историјски значај који се огледа у чињеници да је баш ту, у манастирској цркви, крунисан и Твртко I Котроманић, сестрић цара Душана. Током XVI века, у Милешеви је постојала и штампарија у којој су штампане књиге за црквене потребе. Осим што је седиште епископа, овај манастир је један од најзначајнијих центара духовног и културног живота у оквиру Српске православне цркве.

Посета светињама, на известан начин, представља „прање“ душе од свега онога што је, током нашег свакодневног живота, упрља, било да се ради о мислима, речима или делима, омогућавајући јој сусрет са Творцем и његовим светитељима, сусрет са ванвременим вредностима.

Духовно укрепљени, враћамо се својој свакодневици са молитвом Господу да лепота наших душа што дуже остане у симфонији, тј. сагласју са лепотом храмова које смо посетили, до неког наредног ходочашћа ‒ сусрета са светињама, сусрета са вечношћу и са безграничним.  

Аутор текста,

Живана Баратовић

Сазнајте више о Светом Сави кликом на линкове испод:

СВЕТИ САВА и СТАЗЕ НЕМАЊИЋА – први део ходочасне приче – кликните за детаље

ПОУКЕ – СВЕТИ САВА – кликните и прочитајте

АКАТИСТ СВЕТОМ САВИ – ПРВОМ СРПСКОМ АРХИЕПИСКОПУ – кликните за детаље

СВЕТИ САВА – БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ – први део

СВЕТИ САВА – БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ – други део

СВЕТИ САВА – БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ – трећи део

Радови наших најмлађих и најталентованијих ученика на тему Светог Саве:

СВЕТИ САВА СЛИКАН И ОПЕВАН У РАДОВИМА НАШЕ ДЕЦЕ – кликните за детаље

СВЕТОМ САВИ  - СВОМ ДУХОВНОМ УЧИТЕЉУ – ОД УБСКИХ ЂАКА 2014.године – кликните за детаље

СВЕТИ САВА – ЂАЧКЕ СЛИКЕ – РАДОВИ ЂАКА ИЗ ОБРЕНОВЦА 2014.год -  кликните за детаље

СВЕТОМ САВИ НА ДАР – РАДОВИ ЂАКА ИЗ ОБРЕНОВЦА 2015.год – кликните за детаље