У организацији свештеника убске цркве, једне вреле јулске вечери 2015. године, док се све око нас опорављало од првих дана тропских врућина, који ће, како се касније испоставило, бити само увод у жарко лето, педесетак ходочасника, предвођених оцем Душаном Бабићем, кренуло је, после молитве за срећан пут, у дводневни обилазак православних светиња Црне Горе ‒ материјалних и духовних задужбина светородне лозе Немањића, облагодаћених духом Светог Саве.

Током ноћне вожње аутобусом, у сећање саме навиру речи мудрог Стефана Немање, забележене у његовим „Завештањима“, посвећене управо значају богомоља: „ А црква је, чедо моје, велика корабља, лађа која плови дубоким и далеким, нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довећше и нас и показати нашим још нерођеним потомцима... У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасу највећег од свих понора, од заборава.“

У таквим и сличним размишљањима вожња је брзо протекла и нашли смо се пред првом светињом ‒ манастиром Ждребаоник код Даниловграда.

Прво што можемо приметити јесу лепота и мир овог места, уређеност порте, као и присуство младих људи који помажу у манастиру. Храм посвећен Светом архангелу Михаилу, подигнут је 1818. године, на темељима древног немањићког храма. Манастир је женски, а љубазне монахиње с поносом истичу да се баш овде налазе мошти Светог Арсенија, другог српског архиепископа на трону Светог Саве, који га је лично одредио за свог наследника када је одлучио да 1233. године, по други пут посети Свету земљу. Познато је да је Свети Сава свој земни живот скончао у Трнову, у Бугарској, управо на повратку са овог путовања.

Свети Арсеније је био велики молитвеник за ближње, за српство и сав људски род. Остало је забележено да су му опале трепавице од молитвеног плача, којим као да је предвидео сву трагичну судбину српског народа током његовог петовековног робовања под Турцима. Честице моштију тог тихог молитвеника и светитеља налазе се чак у Пекингу и Харбину у Манџурији. Српска православна црква овог светитеља прославља 10. новембра/28. октобра.  Богословија у Сремским Карловцима носи управо његово име, а веома је поштован и у Руској православној цркви.

У манастиру Ждребаоник налазе се и лобања Свете Февроније, трагично пострадале за хришћанство, као и честице моштију Марије Египћанке, Светог Серафима Саровског и Свете Матроне Московске.

Након поклоњења овој знаменитој светињи, настављамо пут ка нашем централном одредишту првог дана путовања – манастиру Острог, који је одатле удаљен око 17 километара.  Када смо се, на десетак километара, приближили манастиру, једна група ходочасника одважила се да, са вером у Бога, упркос тропској врућини, пешке пређе остатак пута до самог Горњег манастира. То је, свакако, подвиг достојан дивљења који говори о снази вере и истрајности ових људи. Поздрављамо се са њима и, уз људску бригу, молимо Господа да их оснажи и да их Свети Василије, острошки чудотворац, безбедно доведе до свог боравишта. Треба напоменути да пут јесте асфалтни, али је и све време успон, па се поклоници успињу светитељу, чинећи то не само физички, него и духовно, у ритму откуцаја свога срца и трептаја душе.

Када смо се од Доњег манастира, докле долази аутобус, попели до Горњег, посвећеног рођењу Пресвете Богомајке, кажу да је напољу, на камену, температура ваздуха достизала и 45 степени на Целзијусовој скали. Пред нама је, у заслепљујућој белини, бљештао сам манастир док је ваздух титрао од топлоте.

Пошто смо се поклонили кивоту са моштима Светог Василија, осећај врућине се значајно умањио, могло би се рећи скоро нестао. При судару времена са безвременим, тренутка са вечношћу, коначности са бескрајем, постајемо у потпуности свесни истинитости речи Аве Јустина Ћелијског: „Време је исечак вечности“, која му је надређена и пред којом се бришу сва ограничења физичког света.

По осећањима љубави и страхопоштовања, којима смо преплављени, знамо да се налазимо пред моштима једног од највећих светитеља у православљу, Светог Василија, чудотворца, чувара свог народа и борца за одржање вере какву је оставио Свети Сава. Управо овом светитељу Господ је дао да први сагледа опасност не само од Турака, већ и од језуита, који су за време његовог живота покушавали да остваре утицај међу православним становништвом на том кршевитом простору.

Док смо, код чесме у дворишту, седели у окрепљујућој хладовини, окружени мноштвом ходочасника из Црне Горе, Републике Српске, Русије, Србије и расејања, стигли су и наши сапутници који су се одважили на пешачење. Упркос нашим страховањима да ће их тај подвиг превише исцрпети, они нису деловали скоро ништа уморније него ми.

Како је дан одмицао све више се осећала вечерња свежина, чак је, у једном тренутку, почело и да сева као обећање могућег освежења. Ипак кише није било, тако да смо се, после вечерње службе, сместили и ноћ провели под ведрим небом, управо онако како је код Светог Василија најлепше.

За поклонике је та ноћ проведена под звезданим небом, са погледом на Горњи манастир, и осећањем да се налазе близу велике светиње и њеног светитеља, а самим тим барем корак ближе Творцу, једно од најлепших искустава које у сећањима понесу са овог места. То  је ноћ испуњена молитвеним миром, ноћ у којој се, иако је двориште пуно људи, не чује ништа осим повременог тихог изговарања текста акатиста или молитве, и понеког уздисаја, ноћ у којој се осећамо блиским сваком православном човеку, ноћ испуњена молитвом и славословљем Господу и његовом светитељу, ноћ у којој се могу осетити и најситнији титраји срца, у којој се душа ослобађа стега и терета који је притискају, ноћ која сувише брзо пролази, у којој нико од присутних не обраћа пажњу на шумски пожар који се назире у даљини, ноћ у којој схватамо да је искрено покајање највећи дар који можемо принети светитељу. Време као да стаје у вечности и ништа из садашњости није важно, а све наше свакодневне бриге постају безначајне. Ипак, људска природа показује своја ограничења и полако тонемо у сан. После свега неколико сати спавања, будимо се одморни као што дуго нисмо били.

Око пола шест изјутра звони за јутарњу службу, током које се могу причестити, уз благослов свештеника, они који су се постом, молитвом и исповешћу достојно припремали.

По завршетку јутрења, поново се поклањамо моштима светитеља, узимамо благослов за наставак пута и силазимо ка Доњем манастиру и цркви Светог мученика Станка ‒ петнаестогодишњег чобанина кога су Турци убили за веру хришћанску ‒ како бисмо, духовно укрепљени, наставили наше путовање ка следећем одредишту – манастиру Дајбабе код Подгорице.

Наставак у другом делу. Кликните на линк испод:

СВЕТИ САВА и СТАЗЕ НЕМАЊИЋА – други део ходочасне приче – кликните за детаље

Сазнајте више о Светом Сави кликом на линкове испод:

СВЕТИ САВА и СТАЗЕ НЕМАЊИЋА – други део ходочасне приче – кликните за детаље

ПОУКЕ – СВЕТИ САВА – кликните и прочитајте

АКАТИСТ СВЕТОМ САВИ – ПРВОМ СРПСКОМ АРХИЕПИСКОПУ – кликните за детаље

СВЕТИ САВА – БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ – први део

СВЕТИ САВА – БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ – други део

СВЕТИ САВА – БОЖЈИ БЛАГОСЛОВ – трећи део

Радови наших најмлађих и најталентованијих ученика на тему Светог Саве:

СВЕТИ САВА СЛИКАН И ОПЕВАН У РАДОВИМА НАШЕ ДЕЦЕ – кликните за детаље

СВЕТОМ САВИ  - СВОМ ДУХОВНОМ УЧИТЕЉУ – ОД УБСКИХ ЂАКА 2014.године – кликните за детаље

СВЕТИ САВА – ЂАЧКЕ СЛИКЕ – РАДОВИ ЂАКА ИЗ ОБРЕНОВЦА 2014.год -  кликните за детаље

СВЕТОМ САВИ НА ДАР – РАДОВИ ЂАКА ИЗ ОБРЕНОВЦА 2015.год – кликните за детаље

Аутор текста

Живана Баратовић