На дан Велике Суботе, у саму зору, негде око четири сата изјутра, предвођени водичима, дошли смо до једне од улица старог дела Јерусалима и ту се зауставили, јер је даљи пролаз према цркви Светог Гроба, био немогућ. Испред нас је по мојој процени било преко двадесет  хиљда људи.

Мислећи да одатле не постоји могућност за улазак у цркву, одвајам се од групе и одлазим у потрагу за неким другим пролазом. После неколико минута случајно у једној уличици, затичем мању групу ходочасника и међу њима две мени познате сестре у Христу, које су у Јерусалиму биле неколико пута.

Радосне, што ме виде, рекоше ми да останем са њима и да је из ове улице, могуће најпре ући у цркву Гроба Господњег. Решена да останем тражећи место где бих села, испред себе угледах плава метална врата и схватих да је промисао Божији да на Велики Четвртак овом улицом прођем према излазу из старог дела града.

Како време пролази и свиће дан, мој умор постаје све већи, видим да око мене људи спавају, ипак одлучујем да останем будна. Негде око једанаест сати, уз вику и галаму у улици се појавише неки момци у белим мајцама са ликом Христа,  и са мачетама у рукама.

Сетих се да је то група која себе назива Арапским свештеницима и да њима и Јерменима, Јерусалимски Патријарх прво припаљује свеће,  Светим  Огњем. Знајући да они увек имају право пролаза према цркви, осмелих се и упитах једног да ли могу са њима.

Тако ме је погледао да сам у тренутку схватила да: немам белу мајцу,  да немам мачету, нисам Арапин а и женско сам, све то ми је речено, обухваћено једним погледом.

Поменте сестре и неки наши ходочасници, почеше да се смеју , рекавши ми да не бринем и започеше да причају о Чуду Светог Огња.

Већ на Велики Петак после завршеног Бдења, људи напуштају храм и и после детаљних провера комисије, састављене од представника полиције, римокатоличке, јерменске, коптске и других цркава, главна врата храма, се  закључавају. Унутра, не остаје нико

На Велику Суботу у десет ујутро, храм се откључава и све свеће и сва кандила којих у овој цркви има на стотине, гасе се.

Кувуклија се детаљно проверава, да случајно у просторији Светог Гроба, нема нешто што би могло запалити свеће Патријарху.

На плочу Светог Гроба, оставља се вата и не упаљено кандило, после чега се врата Кувуклије печате великим комадом воска. По доласку Јерусалимског Патријарха и Литије која обилази око Кувуклије три пута, восак се скида и комисија проверава Патријарха да нема неко средство за паљење

Затим Патријарх улази у Кувуклију где клечећи поред плоче Гроба, „уздиже“ молитве за силазак Светог Огња. После неког времена голим оком видљива низ куполу храма у виду муње силази на врх Кувуклије па даље према плочи Гроба, плавичаста светлост која Патријарху,  припаљује кандило и свежањ од 33 свеће.

Први свежањ Патријарх даје представнику Јерменске цркве а други групи званој Арапски свештеници. После тога Свети Огањ се кроз цркву шири невероватном брзином и за неколико минута свим верницима  свеће су упаљене.

Нашој причи о Светом Огњу придружише се још неки ходочасници и испричаше да су били сведоци, када су се код неких монаха и благочествијих хришћања свеће у рукама,  упалиле саме, Светим  Огњем.

Одушевљена овом причом повлачим се од групе и почињем да се молим. У даљем делу текста, писаћу о дару који ми је дат по милости Божијој, на дан Велике Суботе.

После неког времена поред мене прође један мени познат Грк, продавац у оближњој радњи код кога сам куповала иконе и крстиће, поздрави смо се. Пошто је имао пропусницу, обезбеђење га пропусти и он настави пут према својој радњи.

Мере обезбеђења су толико јаке да подсећају на организовање фудбалских дербија, високог ризика а сам улазак у цркву раван је подвигу.

На сваких петнаестак минута полиција је пропуштала по десетак људи. По мојој процени негде око дванаест сати, полиција пропусти још једну група и не знам како али искористивши непажњу полиције, прескочила сам ограду и потрчала према цркви, најбрже што сам могла. После неких педесетак метара, наишла сам на још једну ограду и контролу. Ово је био последњи пункт полиције, а налазио се преко пута продавнице поменутог Грка, удаљен стотинак метара од цркве Гроба Господњег. Ту сам стала, замолила полицајца да ме пусти, међутим он ме је одбио.

Грчки продавац ми довикну да се померим два метра удесно и сачекам пролазак Јерменског Патријарха са епископима. Послушала сам га, али невољно и нејасно ми беше, какве везе имају та два метра, када су испред мене шпалир полиције, барикаде и на стотине ходочасника. У тренутку проласка Јерменског Патријарха, настала је нека гужва, сви полицајци отрчаше према њима, одједанпут испред мене се указа чист простор према цркви. Никада у свом животу нисам трчала тако брзо,  за пар секунди, стигла сам до цркве.

У цркви сам затеклла огромну гужву,  људи су на прозорима, галеријама, на галерији код Голготе, у цркви Васкрсења. Сви су заједно, измешани, епископи, поклоници, фоторепортери, монаси,  деца.

После неког времена, не знам како, затекла сам се испред улаза у цркву посвећену  Часном Крсту и ту сам остала.

Тренутак пред сам силазак Светог Огња је неописив, тачно се осети нека милина и топлина, нека посебност у ваздуху. Без икакве сумње знали смо ће нас за који секунд преплавити Љубав Божија и да нам стиже Свети Огањ.

Благодатни Огањ је сишао који минут после 14 сати, муња којом је исапарао ваздух у цркви била је видљива голим оком.

На плочи Гроба Господњег, појавила се плавичаста светлост која је упалила кандило и свежањ свећа Патријарху. Кандила изнад Кувуклије и по другим деловима цркве упалила су се од Светог Огња, сама.

Хука и клицање поклоника, прерасло је у један громогласни Васкршњи поздрав „Христос Анести“, и тада су  почела  да звоне, звона храма.

Силаском Благодатног Огња у Јерусалиму, већ у велику Суботу, почиње се прослављати Васкрсење Христово.

Радост је неописива, слави се победа Живота и победа Православља.

Великом брзином верници су припаљивали свеће једни од других и за неколико минута цела црква је личила на једну велику буктињу, све је било у пламену.

Нема страха, Благодатни Огањ првих 33 минута не пече.

Док ми сузе непрестано теку,  припаливши свежањ од 33 свеће, стављам пламен на лице и на косу,  неописивоа је милина којом тај Свети пламен милује. Рука ми је више од минута над пламеном од 33 свеће и ништа, само се осећаа топлота.

После неких пола сата пуни утисака и замишњени излазимо из цркве и срећемо ходочаснике који су силазак Светог Огања дочекали на платоу испред храма .

Рекоше нам да су се пред сам силазак Огња изнад куполе Цркве Гроба Господњег, појавиле две дуге.

Показаше нам и снимак од нашег оца Доситеја начињен неких десетак минута пред силазак Огња. Многи српски ходочасници снимали све време дешавања у цркви, само се на снимку овог благочестивог монаха, виде муње и искре у разним облицима.

Пут даље, настављамо према хотелу и све време док идемо, срећемо наше ходочаснике и поздрављамо се радосним Васкршњим поздравом Христос Воскресе.

         Аутор текста

    Оливера Обрадовић