Манастир Лепавина се налази у близини града Копривницa у Хрватској, подигнут је око 1550. године заслугом монаха Хиландарца - Јефрема (Вукодабовића). Манастир је од тада до данашњих дана матица која окупља Србе, и не само Србе, из свих крајева света, храни их, умива, вида ране, исцељује и враћа у свет у даље борбе за веру Христову и спас душа.

Кажу манастир Лепавину може посетити само онај који је позван тј. кога је Мајка Божја Лепавинска позвала. Кажу да многи залутају или тешко нађу манастир. Кажу, а у то сам се и лично уверила, свако ко дође у овај манастир врати се са оним по шта је отишао.

За манастир Лепавина сам чула „случајно“ - вођена љубављу Мајке Божје. Повела сам пријатељицу из Аустрије у посету мени омиљеном фрушкогорском манастиру Гргетег, на поклоњење чудотворној икони Мајке Божје Тројеручице, близнакиње хиландарске Тројеручице. Нама женама је то најближа могућност да се поклонимо највећој српској светињи и осетимо љубав и заштиту Мајке Божје Тројеручице. Она ми је од мојих почетака у вери била путеводитељка и заштитница, чак ми jeи живот сачувала у једном неизвесном тренутку. Успут је пријатељица започела причу о манастиру у Хрватској који је вођен брижном руком Господа и Пресвете Богородице избегао страдања у претходним ратовима, у коме многи проналазе уточиште и излечење од најтежих и физичких и духовних болести данашњице, и кроз њена лична искуства ме позива да кад год ми се укаже прилика обавезно посетим Лепавину. Посведочила ми је да је и познати кантаутор Рајко Дујмић из групе Нови Фосили добио излечење од рака дебелог црева у манастиру Лепавина и о још многим чудима која су се десила тамо. Тако причајући смо стигле у манастир Гргетег.

У Гргетегу смо среле брата у Христу кога дуго нисам видела. Он је у Гргетегу добио чудесно излечење од болести срца. Брат је обрадован нашим сусретом на моменат изашао и вратио се са малим иконицама које је поклонио мојој деци. Пријатељица је затражила да види иконицу и само рекла: „О икони још нисам стигла да ти причам!“, окренула је иконицу на којој је писало – Мајка Божја Лепавинска! Од тог момента у наредних месец дана ме је име ЛЕПАВИНА пратило где год сам ишла. На крају сам осећала да морам да одем и то што пре! Разговарала сам у мислима са Мајком Божјом, припремала се, молила, а срце ме је вукло и вукло све више. Богу хвала и Пресветој Богородици брзо сам кренула на пут.

Има ли ичег лепшег на овом свету од сусрета са Мајком Божјом? Тако сам се осећала – радост, молитва, тихи разговор, тежња, мисли усредсређене само на једно – враћање дому, уточишту, суштини.

Након ноћи проведене у слушању духовне музике и беседи о. Мирослава стигли смо пред свитање у манастир. Долина тиха, још увек успавана и умивена росом. Манастир ушушкан између благих брда, заклоњен од погледа, спреман да прими своја чеда. Наточили смо воду на чудотворном извору, спремили је за освештавање и сачекали смо да отворе манастир да се поклонимо Чудотворној икони Мајке Божје Лепавинске.

У манастиру су нас на својим троновима дочекале две чудотворне иконе Мајке Божје – Лепавинска и Иверска. Обе лепе, обе дивне, обе...

Мајка Божја Лепавинска – Царица Небеска вас гледа „живим“ очима и показује на Пут, Истину и Живот.

У тишини јој прилазимо. Свако са својим мислима и осећањима. У мени се скупља ни сама не знам какво узбуђење, као када дете које је грешило долази пред Мајку, и зна да је погрешило, и зна да га Мајка неће грдити, и зна да му је жао што је такво изашло пред Мајку. Прилазим, поклоним се и клекнем... Из мене пробијају сузе, оне које умивају, чисте, теше. Љуљам се пред ногама Пресвете Богородице и плачем. Не могу да се сетим ниједне молитве, нити једног питања, молбе, жеље. Само плачем. Кроз главу ми пролазе слике свих људи, догађаја, свега што сам претходне недеље „разговарала“ са Мајком Божјом, али само слике, брзе, кратке. Нисам могла да склопим ниједну мисао.

Божанствена литургија, исповест, причешће и кратак одмор за игумана манастира Лепавина архимандрита Гаврила пред молитву пред чудотворном иконом Мајке Божје Лепавинске. Окупани и освежени кренућемо у још један бој са силама поднебесја.

Братсво манастира чине Отац Гаврило, архимандрит, игуман, хиландарац, дечанац, виртуелни мисионар, духовни отац хиљадама људи широм света који га прате на Фејсбуку, Скајпу, манастирском сајту, интернет радиу Благовести и на сваком кораку који отац направи, јеромонах Василије, диван, са осмехом и и стидљивошћу детета, са благом речи за свакога, монах Теофан, који на духовит начин дочекује и саветује поклонике манастира и оставља упечатљив утисак на сваког ко му приђе, монах Марко, озбиљан, тих, који своје послушање извршава у кухињи и тамо поклоницима додаје још вечне мудрости, а јелу посебан зачин – молитву, те је тако најукусније јело које сте игде пробали и искушеник Владимир који предано послужује у продавници и труди се да све буде онако како треба.

Користим време да још једном клекнем пред Мајку Божју. Овог пута успевам да изговорим „Богородице Дјево...“ .

Отац Гаврило почиње молитву пред Иконом Мајке Божје Лепавинске, молитву за здравље физичко и духовно, молитву за освештавање ствари, а по количини свете воде којом нас прска, и са нас скида сваку муку. Чуда се бројна ту дешавају – болесни оздраве, духовно оболели проналазе ослобођење, а многи проблеми који вас тиште се реше много пре него што очекујете. Мајка Божја Лепавинска помаже свима! Читава је књига сведочанства о њеној помоћи исписана и дописује се сваког дана.

Рекао је тада отац Гаврило: „Вас је Мајка Божја позвала, и ви сте дошли, учинили сте подвиг, јер сте дуго путовали и дошли сте. Однесите благослов у своје домове и код оних који нису могли да дођу због болести, финансија или неких других разлога, однесите им свете воде, уља да им помогне и причајте. Причајте да би и њих Мајка Божја позвала...“ И ево ја причам сада и вама, да вас Мајка Божја позове да је посетите у дому Лепавинском, да и вама помогне, причам већ годинама, и с радошћу видим да све већи број људи које познајем доживљава на свој начин оно што и ја, одлазећи у посету Мајци Божјој Лепавинској. Видим како се мењају, учвршћују у вери, како сведоче снази светиња и радујем се. Захвална сам Богу и Пресветој Богородици што су ми пружили ту радост.

Ја сам се оданде вратила другачија, молитва је постала део мојих мисли, постала сам верни пратилац рада оца Гаврила, враћала се манастиру као на извор живе воде и дан ми није потпун ако не видим икону Мајке Божје Лепавинске или не прочитам нешто од онога што отац Гаврило напише или не чујем радио Благовести тј. ако немам бар један контакт са манастиром, у ствари са Богом и Мајком Божјом преко манастира. Чак сам и укућане питала да ли се нешто десило у кући док сам била у манастиру – толику сам промену осећала. Од тада ми је свако место где видим икону Мајке Божје Лепавинске дом и трудим се да њен благослов стигне на што више места и код свих драгих ми људи. Увек се нађе и за утеху потребитима, јер знам да кад једном икона Мајке Божје Лепавинске дође до некога, сама Мајка Божја ће му помоћи. А Мајка зна шта дете мучи, шта га боли и како да му помогне.

И сада, осећам јаку потребу да бар једном или два пута годишње одем у манастир Лепавина. Осећам се као да се враћам у загрљај Мајци Божјој и једва чекам, жудим да клекнем пред Њу, пред Њене ноге, загрлим јој колена и ћутим док ме чува. И сада жудим...

Аутор текста:

Наташа Илић Миловац