Песник не наглашава о каквом животу је реч, зато што се подразумава да је у питању, не овај привремени и краткотрајни живот овде на земљи, већ вечни и бескрајни живот у Царству Небеском. Пут усмерава путовање чији крај означава и објављује коначни смисао и крајњи циљ и назначење пута и путовања. Крајњи циљ пута Св. Саве је био и јесте живот у Царству Пресвете Тројице. Свети Сава је тај пут достигао и остварио вођен Христом – Путем и Путовођом, и зато је он осведочени и нелажни путовођа на том путу за нас православне Србе, за нас који хоћемо да тим путем ходимо и да на том путу будемо вођени од нашег земног и небеског Оца Саве.

       Све што је, дакле, Свети Сава са својим оцем великим жупаном Стефаном Немањом, касније и вечно Преподобним Симеоном, и братом краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим и заувек Преподобним Симоном, створио, а створио је и устројио Србску Цркву и Србску Државу, и у њима србско-православно веру, просвету, културу, право, привреду и војску, он је ставио у службу остваривања пута ка задобијању вечног живота у Христу и са Христом, у Небеској Србији, у Царству Небеском. И због тако великог дара које смо добили у наслеђе од нашег првопрестолника, иако недостојни његови синови и кћери, ми смо радосни због тога и благодаримо му на томе, јер нас је оставио без недоумица и главобоља којим путем да ходимо и бродимо.

      Какав је пут којим је Свети Сава ходио ка небу? Тежак или лак, радостан или тужан? Пут којим је Свети Сава стигао до нестворене небеске светости јесте истовремено и тежак и радостан, једновремено лак и тужан: радостан јер је тежак, јер само тежина рађа радост, и тежак јер води кроз овај свет у коме је небеска радост најређа; лаган јер на њему крепи радост која се даје због истрајности у подношењу његове тежине; а и туга је на њему краткотрајна, само док се не отугује одлажење и лутање са правог пута. То је пут чија се тежина, што се њиме дуже иде,  претвара у лакоћу, а туга у радост, и то благодаћу Божијом. Тежина и туга долазе од човекових сагрешења, а лакоћа и радост стижу са покајањем и утехом Божијом. Почетак овог пута припада човеку, а средина и крај Богу. На том путу човек помоћу Бога бива преображен у светог и обоженог човека, тачније, у бога, са малим «б». Тежак је и радостан, лаган и тужан пут Светог Саве јер је то пут страдања, жртве, слободе, љубави  и живота, Христов пут Крста, пут победе живота над смрћу. То је пут Онога који је за Себе рекао Ја сам пут и истина и живот; нико не долази  Оцу осим кроз мене (Јн. 14, 6). То је пут за који је Син Божији и Син Човечији још рекао да је тесан и тежак, и мало је оних који га налазе и њиме ходе, док је пут који води у пропаст широк и лаган (Мт. 7, 13-14). То је крстоносни пут смерности, тескобни и мучни пут, сурови и незаблудели пут којим је по Светој Гори ходио босоноги и богоносни Свети Сава, како сведоче његови животописци, Доментијан и Теодосије. Свети Сава је ишао Божијим путем (Мт. 22, 16), који цар Давид у својим Псалмима назива праведничким (Пс. 1, 6), чистим (Пс. 119, 1), путем откривења и заповести (Пс. 119, 14, 27), путем истине (Пс. 119, 30), светим (Пс. 77, 13) и верним путем (Пс. 18, 30). Зато је приправљајући Господу пут и поравнавајући стазе (Ис. 40, 3; Мт. 3, 3) до његовог срца, Свети Сава постао и остао за своје потомке и следбенике анђео који припрема путеве наших срца пред, до и за Господа (Мт. 11, 10).

      Свети Сава се на путу који води кроз ноћ овог живота, кроз таму и сенку смрти (Мт. 4, 16), служио светиљком истините вере православне. Зато, како каже највећи Србин после Св. Саве, Св. Николај Србски, што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. И још се Св. Сава на том путу који из смрти води у живот испомагао још једним великим знамењем, средством и путоказом: Часним и Животворним Крстом Христовим. Свуда куда је ходио Свети Сава је побијао и уздизао ово знамење да би нам обележено оставио у наслеђе и у Завет.

       За живота је тај путоказ пута који води у живот вечни својим рукама узнео у Хиландару, у Студеници, у Жичи и у Јерусалиму, да би након свога пресељења у вечност то исто чинио рукама својих наследника и следбеника: у Милешеви, Грачаници и у Пећаршији, и потом, највећи и најславнији рукама Светога косовског великомученика и победоносца Лазара, на месту његове, а самим тим и наше, највеће победе; победе тако велике и сјајне да је за трофеј и ратни плен имала управо Царство Божије. И због тако велике и блиставе победе Светога Саве и Светога Кнеза Лазара у баштину смо добили духовно и физичко имање: Косовски Завет и само Поље косова. Зато је за Св. Авву Јустина Косовско Јеванђеље - Растково Јеванђеље. Одрекавши се земаљског ради небеског, Св. Сава је, према ћелијском благовеснику, постао пример и челник, вођа и путовођа, наставник и учитељ живота вечнога који кроз самоодрицање ради Христа води и уводи у сва вечна блага небеског царства. Зато што смо лоши синови и кћери светих отаца и матера жар наше вере у Савин и Лазарев Завет се охладио, али не и угасио, а Поље скоро отето од отимача. Но ми не омалодушавамо и не очајавамо због тога. Исповедамо своју недостојност и знамо да су молитве Светога Саве и Светога Лазара силне пред Господом, па ће, када за то дође време, у страдању, муци и крви, поново заблистати сјај и лепота њихово-нашег Завета.

       И у томе јесте величанственост православне вере, да ми, иако знамо да никада нисмо били гори, не очајавамо и не омалодушавамо, него се, напротив, против туге и безнађа који владају у свету који неће Христа, и који се увелико спрема за долазак онога који ће доћи у своје име (Јн. 5, 43), бранимо покајањем, радошћу, чистом вером и непреварном и непостиђујућом надом. Знамо, дакле, да пут Светога Саве води до Крста на коме треба да разапнемо и умртвимо све оно што припада овом свету - самољубље, безверје, маловерје и безнађе, пре свега.

          А испод Крста на Косову - Гроб Светога Саве. Велики кивот са његовим моштима и са моштима Светога Кнеза Лазара и свих србских светитеља, мученика и новомученика. И пут Светога Саве, а са њим и наш пут у вечни живот води кроз тај Гроб, на том Пољу, које је тајанствено срце, кивот и колевка и обновљење свих нас, свих рођених из смрти. Ми, будући да смо најгори од када постојимо, скоро да смо сви живи сахрањени у том гробу. И то је, по допуштењу, милости и свемоћи Божијој, добро. Јер ћемо, поново, као и небројено пута раније, из тога Гроба испод Часног Крста, васкрснути ми и наша Златна Слобода, слобода од греха, ђавола, палога света и смрти, слобода Царства Небеског. И знајући све то, стојећи над безданом гроба наше пропасти, ми смо радосни и безбрижни, јер знамо да ће дно, а са њиме и крај наше пропасти, бити Десница Господња, која нас по молитви нашег Оца Светога Саве неће заборавити нити ће задоцнити.

       Свет стоји на ивици провалије, а ми, православни Срби, на ивици Косовског Савиног Гроба. И ми опет, као некада Свети Сава и Свети Лазар, бирамо између вечног живота и вечне смрти, између пута у Царство Небеско и пута у царство адско. Наравно, ми, православни Срби знамо, поучени Заветом Оца нашег Саве, да пут у вечни живот, до безобалног океана Царства Христово води кроз животворни и васкрсавајући Гроб Косовски. И ми ходимо за нашим Оцем Светим Савом, а не идемо за светом.

       Зашто не желимо да идемо путем којим иде овај пали свет? Зато што Свети Сава, по речи Господњој, није од овога света, па зато нисмо ни ми од овога света: јер да смо од овога света свет би нас љубио, а како нисмо од овога света, свет нас не љуби (Јн. 17, 14. 16). И ако су началопутоположника прогонили и нас ће прогонити (Јн. 15, 18-20). И ми не хајемо због тога. Радујемо се радошћу која није од овога света и остављамо свет да се бави својим пословима и да иде својим странпутицама и слепим улицама. Ми јесмо лоши, можда најгори од кад постојимо као народ, али смо ипак синови и кћери и знамо ко нам је отац, и хоћемо, упркос дужини и тежини, а ради лакоће и радости, да следимо његов пут. Ми хоћемо да следимо за нашим Оцем Светим Савом, да идемо путем којим је он ходио и који не води у овај свет, нити у беспуће богоотпадништва и богоборства, већ води у живот вечни.

          ...Тако је велико и знаменито путеводство Светога Саве. Зато је он за нас православне Србе, према речима Св. Јустина, пут који кроз Христа води у бесмртност и живот вечни, у све што је истински добро, истински свето, истински честито, истински бесмртно, истински вечно, истински благословено. И ми нашем Оцу благодаримо на томе. А благодарећи њему благодаримо и Христу, ради Кога и у Коме је живот Светога Саве, овога и онога века, био и остао једно велико ходочашће на путу за вечност, тачније, бескрајни пут кроз невечерњи и незалазни Дан Царства Божије Љубави.

Захваљујем.

 Светосавска беседа архимандрита др Никодима (Богосављевића),

изречена на свечаној светосавској академији у великој сали СО Лајковац, дана 25. / 13. јануара, 2013. године

Припремио, Златко Перић