"Чиме те је поразило хришћанство?" 
-"Божанственим дружењем!"

"Извините"?
 "Да, да, оче, хахахахаха!", Насмејао се.."У будизму, мој оче, ти си веома, веома много сам. Нема Бога.. Твоја целаборба је са самим собом. Ти си сам са собом, са својим егом. Ти си потпуно сам на том путу. Велика усамљеност Оче. Али овде имате асистента, пратиоцаи колегу-путника у Богу.  Нисте сами.. Имате некога ко вас воли, ко брине о вама. Он брине чак и ако га не разумете. Ви разговарате са њим. Ти Му кажешкако се осећаш, чему се надаш - постоји та веза.. Ви нисте сами у тешкимборбама живота и духовног савршенства..
 Схватио сам те ствари у  данима када ме је тешка хладноћа  везала за кревет.Ниједан лекар није могао да нађе узрок томе. Клиничка слика је била јасна, барем лекари нису могли да виде ништа. Бол је био неподношљив и није билоапсолутно никаквог лека да бол заустави. Променио сам три различита лека за болова али и даље бол није попуштао.
 У то време сам добио вест да је мој стриц, чије име носим, имао напредниоблик рака грла. Имао је ларигектомију. То је био резултат хроничног пијења алкохола и пушења. Генерално  живео је лошим животом, неквалитетно.
Онда сам осетио нешто, бивши будиста а сада хришћанин монах на Светој Гори ми је рекао да треба да имам Бога са киме могу разговарати, доживети и осетити некога поред себе, Који те саслуша.
Ја не знам да ли је то погрешно или исправно. Знам само да је то дубокапотреба за човеком. Ово је доказано самим животом. Чак и они будисти, који су из нонтеистичке религије, створене од разних божанства, чак и из снова језика и светова, имају потребу да се обрате некоме, нечему, некоме изван и вансебе, чак и ако је то сањалачки. Поред тога, реалност и истина је нешто веома релевантно и увек ће остати тако. То је загонетка, мистерија. "
 Ово ме подсећа на речи Светог Григорија Богослова, који је имао осетљиву имеланхоличну природу, када каже: ".. Када нисте добро, или се тако осећате,говорите, Говорите чак и ако је ветру"