На Литургију долазимо у свечаним оделима - јер представља свадбу - гозбу коју нам је Господ припремио. Улазимо у цркву и поклонивши се светим иконама - угодницима Божјим, који са нама заједно учествују у Литургији, стајемо на своје уобичајно место.Мушкарци десно, жене лево, дечица где желе код оца или мајке а могу и да се повремено прошетају од једног до другог. Након свештеничких речи: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..." са пажњом пратимо ток Литургије и полу гласно одговарамо на сваку свештеничку прозбу. Без учешћа у Литургији, веома тешко ће мо натерати своје тело да одстоји сат ипо времена, јер је на овој радости странац, као када одемо на свадбу где никога не познајемо, веома брзо би да се вратимо кући. А када учествујемо у весељу певамо, играмо, разговарамо и веселимо се, не желимо да се свадба заврши, тако је и са Литургијом. У њој треба учествовати. Сваки почетак је тежак,но на радост се брзо навикне. 

       За Литургију се треба као и за сваду припремити.

Посадио ратар младе маслине, па се молио Богу:
– Господе, молим Те, пошаљи кишу мојим маслинама.
И Господ посла кишу. Маслине се напише влаге, а ратар продужи да се моли:
– А сад Господе, молим те, пошаљи много сунца, маслинама је потребна топлота.
И Господ посла сунца. Маслине су лепо расле. Ратар продужи да се за њих моли:
– Господе, пошаљи мало мраза, да младе маслине учврсте свој корен и гране.
Господ посла мраз… али младице не издржаше тај мраз. То је ратара ожалостило. Почео је да јадикује и очајава. Пође он код другог ратара да му све исприча и подели са њим своју тугу.
– Имам и ја младе маслине. Погледај! – рече други ратар.
Његове су маслине биле лепе. Ја се Богу молим за младе засаде.

Кажем му:
– Господе, Ти си Творац света, па и мојих маслина. Ти најбоље знаш шта им је потребно!
Ова се прича односи и на нас. Ми често молимо Бога да нам дâ оно што нам је, по нашем мишљењу, неопходно. Али само Господ зна, шта нам је заиста потребно.