Тешић Душан, земљорадник и наредник(Новаци, 1879 – логор Матхаузен, ?). Потиче из бројне и угледне породице која се почетком XIX доселила из Лелића, села изнад Ваљева а води порекло од Анте Јовановића, кнеза подгорског из доба српских устанака и након њих. Отац Милијан и мајка Иконија, пољопривредници. Рано је остао без родитеља па се рано посветио пољопривреди. По угледа на оца био је велики љубитељ коња и страстан јахач. Слушајући приче о храбрости предака и родољубиве народне песме у њему се пробудио и развио слободарски дух. Међу првима је пошао у ослободилачке ратове које је Србија водила од 1912. године. На свом коњу и са прописаним наоружањем ступио је у прве борбене редове и учествовао у многим борбама и другим акцијама. Са њим у тим ратовима учествовало је још 6 његових блиских сродника. Од одласка у Први балкански рат до своје смрти није долазио кући. Имао је чин наредника у коњици. Неки његови ратни другови сведочили су да је показао нечувено јунаштво. Нарочито у борбама против „швапских злотвора“ око Смедерева. Голгота Србије није мимоишла ни њега. Крећући се албанским беспућима у Драчу бива заробљен и интерниран у логор Матхаузен, где је умро. Из логора је по једном сапатнику послао фамилији сат као успомену али га они никад нису добили пошто га је присвојио човек коме је дао да преда његовим ближњима. За заслуге на бојном пољу добио је више ратних одликовања: Обилићев крст, Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, једно француско одликовање и још неке медаље и друга признања. Нека од њих су посмртно уручена члановима његове породице. Пошто му посмртни остаци нису пренети у домовину родбина му је подигла спомен плочу на парохијској цркви у Новацима. Веома млад оженио се Марицом Лукић из Бреснице код Коцељеве. У браку су изродили доста деце али су им одрасли син Спасоје и кћер Драгана, Цвета и Десанка.

Милорад Радојчић
Ваљево