Ученица Наташа Миланковић, аутор литерарног рада "Наши славни преци", освојила је прошле године прво место на литерарном  конкурсу Дечјег часописа "Бесебреник" у Ваљеву.  У знак захвалности за вишегодишњу успешену сарадњу на Дечјем конкурсу и изложби, Храм Светих Врача у кругу Опште болнице Ваљево, даривао је књигу библиотеци убске ОШ "Милан Муњас", а ученицима који су се и ове године одазвали пригодне поклоне. 

  На дну чланка погледајте  дар библиотеци убске школе!

НАШИ СЛАВНИ ПРЕЦИ

Београд, 1916, Милица

   Седим у клупи поред Луке, обрађујемо лекцију из књижевности, док нестрпљиво чекамо почетак школског одмора који је увек праћен смехом и игром...Али, топовска граната из правца Калемегдана исцепала је мој сан на комадиће. Мирис барута и страховита тишина испуњавају моју собу. Не знам зашто већ трећу ноћ за редом сањам школу иако знам да се уместо ње сада на том месту налази само згариште, пепео и разбацане столице. На липи поред прозора одавно нема распеваних птичица, а на углу улице не чује се смех мојих вршњака.Ивана, Марко, Сања...не знам ништа о њима већ данима. Последњи пут сам их видела када су ужурбаним корацима изашли из зграде у зору. Уместо њихових писама стижу вести са фронта, Живојин Мишић победио непријатеље на Церу, али број српских жртава је огроман. До Београда се прочула и вест да у ослобођењу Србије учествују и дечаци од око 10 година. Како је то могуће, питам се. Па то су само деца, као и ја.

   Београд је потпуно пуст и нико од преосталих суграђана нема храбрости да изађе на улицу. Неки се плаше непријатељских војника, а други једноставно не желе да виде у шта се њихов лепи град претворио. У новинама читам о томе како је већ неколико хиљада људи дало живот за ову земљу. Изненада ме тргнуо татин нервозни глас, који каже да морамо одмах да се спакујемо. Куда идемо, нисам смела да питам, али се надам да ћу када се вратим поново чути цвркут птица са врха старе липе.

Београд, 1941, Ана

    У соби влада тишина и само се чује тихи мамин плач. Из Крагујевца стиже страшна вест.Због неколико убијених немачких војника стрељани сви ђаци и професори Крагујевачке гимазије! У неверици излазим из куће непрестано се питајући  како неко може да убија децу. Идем до комшије, старог јеврејина који ће сигурно имати одговор на моје питање. Куцам на врата његове радње, али се нико не одазива. Непријатна тишина ме плаши, али се тешим да је вероватно отишао у јутарњу шетњу до оближњег парка. У новинама стално исте вести о Савезницима, непријатењима, о Хитлеру и страдању. Мама се сваки дан моли Богу да се тата врати жив са фронта, а ја јој се некада придружим. Волела бих да све буде као пре и не дозвољавам себи да будем тужна. У слободно време читам уџбенике и школске лектире.

     Старо игралиште је срушено, али ми је мама рекла да ће, када се рат заврши, изградити друго лепше. Ја једва чекам тај дан. Међутим, бука испред зграде ме тргула из маштања. Људи из моје улице уплашено улазе у путничке вагоне и иду у непознатом правцу. Мама каже да и ми прекосутра морамо кренути тим истим возом. Куда идемо не знам, али можда на неко лепше и мирније место.

Београд, 1999, Марија

      Заједно са породицом ушушкана гледам телевизију. У једном моменту зачује се звук сирена за узбуну. Гасимо телевизију и одлазимо у склониште и тако већ неколико недеља. Поново нестаје струје и у даљини се чује експлозија.Затварам очи и замишљам да сам на неком лепшем месту. Мој град више не изгледа исто. Увече је пусто, а дању пун људи чији домови су срушени. Присећам се лекција из историје када смо учили о првом и другом светском рату. Питам се како је опет могло да дође до овога. На телевизији поново тужне вести. Бомбардовали су Ваљевску болницу. Неки храбри пилоти се боре да би одбранили ову земљу. Ја се само надам да ће овоме брзо доћи крај и да ће се људи поново вратити својим кућама. Надам се да неће више нико никада живети у страху и да ћу поново моћи слободно да изађем на улицу и безбрижно се играм са другарима, а потом да одем у школу без страха да ће нова бомба пасти на нашу главу.

Београд, 2018, Наташа

      Седим на клупи у кнез Михајловој улици и пијем сок. Чекам другарицу, а потом ћемо прошетати до Калемегдана и уживати у пролећном Сунцу. По мало сам нервозна јер нисам купила црвену хаљину коју сам толико желела. Такође, добила сам тројку из математике. Не знам зашто се такви проблеми увек мени догађају, а и другарица касни па ћу сама морати да прошетам улицом. Застајем код једног младића који рецитује ,,Плаву гробницу’’ Милутина Бојића уз пратњу виолине. Та песма увек у мени буди посебна осељања. А онда ми одједном падне на памет мисао:Колико хиљада људи је морало да погине да бисмо ми данас били слободни.Колико мојих вршњака је стајало баш на овом месту и у страху ишчекивало шта ће следеће да им се деси. Српски јунаци нису морали  да оду од својих кућа и гину на фронтовима, али су то учинили, сви до једног, да бисмо ми данас имали парче слободне Земље да у миру живимо са својом породицом и пријатељима.

    Српски јунаци гину хиљадама километара далеко од својих кућа, али знају да је вредно дати живот за своју отаџбину и свој народ. А онда се запитам, да ли ми, њихови потомци знамо да ценимо њихову жртву.Већина мојих вршњака чак ни не знају у којим ратовима смо учествовали. Такве теме су за њих незанимљиве и непотребне. Али свако треба да зна и чује о подвизима српских јунака. Свако ко је Србин може поносно да каже јер су наши преци стрељани ђаци у Крагујевцу, обични војници на фронту, Живојин Мишић, Владислав П. Дис, Милутин Бојић и многи други чија имена на жалост никада нећемо сазнати. Ужурбаним корацима настављам ка Калемегдану да уживам у топлом пролетњем сунцу, кад већ имам прилике за то. Многи су такве тренутке желели, али их нису дочекали...

САМО ДА РАТА НЕ БУДЕ!

Аутор текста: Наташа Миланковић, ученица VIII3 убске ОШ "Милан Муњас"

Објаву припремио:

Растко Алимпијевић, вероучитељ