Храм Светих Лекара и Бесебреника Козме и Дамјана у кругу Опште болнице Ваљево и Центар за културу Ваљево доделио је награду овој талентованој ученици, која је написала литерарни рад на тему "Вера, Љубав и Нада". Рад ученице Наташе Миланковић, биће објављен у наредном броју Дечјег часописа "Бесебреник". 

ВЕРА, ЉУБАВ И НАДА

          Танак зрак светлости преламао се кроз полуспуштене ролетне. Кроз старински прозор у десном углу собе назирао се блиставосребрни сјај месеца који је обасјавао мрачну и хладну празничну ноћ. Нежне пахуље снега на прозорским окнима су стварале најразноврсније мозаике, а затим у трену нестајале и за собом оставиле влажан и магловит траг.

У углу мрачне собе, лежећи на трошном кревету, десетогодишњи дечак Лазар посматра ову чудновату игру снежних пахуља. На тренутак му се појави осмех на лицу. Затворио је очи. У тренуцима самоће, када заврши све всоје обавезе, могао је да се препусти машти, да посети најугледније тропске пределе које је виђао само у школским енциклопедијама. Сневао је како је постао астронаут и поносно слеће на Месец, или да је певач који својом песмом осваја срца публике, а после наступа добија цвеће и аплаузе. Могао је он својим сновима шта год је пожелео. У машти не постоје границе.

Али вечерас, његови снови нису били тако раскошни. Замислио је један сасвим обичан зимски дан. Док његов тата упорно покушава да направи Снешка Белића, Лазар лежи у снегу и прави различите облике. Када се игра заврши и напољу постане сувише хладно, мама ће их позвати да уђу у кућу. Онда ће сви заједно сести за трпезу, помолиће се Богу, а затим, уз смех, шалу и песме, прославиће Бадње вече.Из тог дивног сањарења тренуо га је храпави глас човека који је радио као чувар дома за незбринуту децу у коме је и Лазар живео. Време је за спавање, али Лазар жели да још мало остане будан. Празник је, Бадње вече, сви радосно дочекују рођење Господа Исуса Христа.

Лазар је од свог вероучитеља чуо причу о Сину Божјем. Научио је да Исус Христос помаже свима који у свом срцу гаје љубав, веру и наду. Знао је такође, да је потребно ићи у цркву, која је Дом Господњи и тамо се искрено помолити. Али како ће он отићи у цркву и поздравити рођење Господа Христа, питао се тужно Лазар. Децу из сиротишта нико никад није водио у цркву и поздравити, ни овог, нити иједног претходног Божића откад је Лазар ту. А ни он сам се не сећа кад је дошао овде. Откад зна за себе, ово место је његов дом. Овде је провео све празнике. Свој рођендан никада није славио, али се зато радовао сваком Божићу изнова. Тада је у сиротишту све свечаније. Сви тада добијају лепши ручак, а можда ће добити и нову играчку као прошле године. Сећа се да су он и његов најбољи друг Срђан добили по два црвена аутомобила на навијање. Играли су се по цео дан, чувајући играчку као највеће благо. Међутим, његов најбољи друг не живи више у дому за незбринуту децу. Једног дана су дошли неки непознати људи и рекли да ће Срђан од сада живети са њима. Лазар је преплакао цео тај дан, али је био срећам због друга. Можда ће и по њега неко доћи, можда ће и он пронаћи своју породицу. Увек је у дубини душе веровао у то.  Дошетао је до прозора и осмотрио храм који се налазио преко пута улице. Људи су палили бадњак. Никад није видео толики пламен. Лазара је тргула снажна звоњава која је допирала са врха цркве. Знао је да она звоне у част Господа Исуса Христа, али и да позивао верни народ на молитву. Склопио је руке и тихо изговорио молитву коју је научио на часу веронауке. Знао је да Бог помаже онима који му се искрено моле, веровао је чврсто у то. Затим је кроз прозор видео девојчицу са дугим плавим плетеницама коју су за руку водили њени родитељи. Они су се смејали, а девојчица се радознало окретала да види све што је се догађа око ње. Једна суза склизнула је низ дечаково лице. Заборавивши да вечера, уморно је легао у кревет. Можда ће Бог испунити и његову жељу.

Наредног јутра доручковао је са осталом децом, а онда се вратио у своју собу где је листао странице неке старе књиге коју је пронашао у библиотеци. Изненада је у собу ушла васпитачица која га је позвала да дође код ње у канцеларију. Лазар се уплашио да је можда кажњен. Покушавао је да се сети зашто. Свестан је био да је синоћ остао дуже будан и да је прекршио строга правила која су владала у сиротишту. Уплашено је пошао у просторију за васпитачицом. Она се насмејала и тиме му дала до знања да је све у реду. На фотељи поред себе угледао је двоје људи, мужа и жену, који су га нежно гледали и осмехивали се. Претпоставио је зашто су ту, али није могао да поверује да је то могуће. Зар ће он стварно имати родитеље са којима ће се играти, као у његовој машти? Можда је Бог ипак чуо и услишио његову молитву. Наредно Бадње вече, за Лазара је било другачије од свих које је до сада прославио. Цео тај дан није могао да дочека вече, када ће са родитељима поћи у цркву. Свечано се обукао и до поласка мирно седео, плашећи се да не испрља нову одећу коју су му родитељи купили за ту прилику. Када је крочио у цркву, пажњу му је привукла велика целивајућа икона Господа Исуса Христа. Лазар му је полако пришао са осмехом на лицу. „Знао сам да ћеш ми испунити жељу. Ти помажеш свим добрим људима. Хвала Ти.“, тихо је прошапутао Лазар. Затим је отрчао у потру цркве да не пропусти паљење Бадњака. Свуда около мешали су се звуци  црквеног хора, звона и дечјег смеха. Зима је, али Лазар није осећао хладноћу, ушушкан између својих родитеља. Био је радостан што је његову веру, наду и љубав Бог видео и улепшао му живот.

аутор текста Наташа Миланковић, ученица VII3 убске основне школе